Друга коалициона влада премијера Бојка Борисова је прошле јесени дошла на власт са програмима, амбицијама и обећањима о реформама у већини важних друштвених сфера. Неке су од њих већ покренуте кроз измене и допуне законодавства, о другима /МУП и судства/ су у току дискусије, а за треће се наводно мора причекати док не прођу избори за локалне органе власти ове јесени. Међутим, постоји једна сфера која као да не само не напредује, већ стално иде ка дну, изазивајући катастрофалне проблеме за привреду, културу и науку. У питању је образовање – и средње и високо.

Никада до сада резултати националног тестирања ученика 7. разреда нису били толико слаби колико ове године. Као да никада до сада морал и васпитање ученика нису били толико деградирани да би 14-годишња ученица дигла руку на професора. И ништа чудно што је тако чим је, према званичним подацима, више од 60 одсто ученика учествовало или било сведока случајева употребе силе или насиља у школи!? По мишљењу ректора Софијског универзитета „Св. Климент Охридски“ проф. Ивана Илчева, који има непосредан утисак о стварности, ниво васпитања неких ученика је „катастрофалан“. У ствари, не би могло бити другачије, чим је, према једном социолошком истраживању, више од 60 одсто испитаних младих људи навело да им је најбитнији спољашњи изглед, а не успех у школи, добро образовање, успешна каријера, породица, родбина или нека друга основна људска вредност.

Према Организацији за економску сарадњу и развој, ако се образовање у Бугарској приближи нивоу првих десет земаља, БДП се може вишекратно повећати. У Пољској су већ доказали то и није случајно што се ова бивша социјалистичка земља данас може похвалити да има једну од најуспешнијих привреда и један од најбољих животних стандарда у ЕУ. А само до пре десетак година, међу главним адутима Бугарске, када је позивала стране инвеститоре, била квалификована и јефтина радна снага. Данас је она опет јефтина, али не и квалификована. Идеје о дуалном образовању према швајцарском моделу евентуално би могле да промене тренутну потресну слику. А стварност заиста снажно забрињава, јер 22 одсто младих људи у нашој земљи нити ради, нити се школује, чак и не покушава да нађе посао. И тако сасвим природно преко 27 одсто младих Бугара није стално запослено, а стопа незапослености младих код нас је једна од највећих у ЕУ. Неквалификовани, немотивисани, без икаквих практичних вештина – како ће млади Бугари наћи своје место у животу и на шта рачунају? А привреди је очајнички потребан млади кадар који зна и уме. Конкурентна роба и услуге данас се производе једино уз помоћ савремених информационих, индустријских, био итд. технологија. А оне колико у неком погледу олакшавају људски рад, толико и постављају веће захтеве у погледу знања и вештина.

Више је разлога за све нижи образовни ниво младих у Бугарској. Криви су и учитељи и наставни програми и родитељи и сами ученици. Практично целокупно друштво и цела држава. А са тачке гледишта демографске кризе код које се сваке године становништво наше земље смањује за број становника једног средњег по величини града, а остало становништво опасно стари, нерешавање проблема образовања и васпитања младе генерације може угрозити чак и сам физички опстанак бугарске нације.

Превод: Албена Џерманова