У својој новој књизи „Велики парламентарни циркуси. Хроника скандала у Народном собрању“ књижевни критичар и писац Росен Тахов описује куриозитете, а понекад чак апсурдне сцене које су имале места у Бугарском парламенту.

„Једна књига без цензуре - каже аутор. - Сакупљао сам материјале 30 година, а писао сам је три. Књига је сачињена на основу стенографских дневника Народног собрања. Она представља успомене савременика, историографске студије, правна истраживања. Свака реч је документарна и проверена. Парламент који је и врховна државна институција се од „свете ливнице закона“ претворио у вашарску представу. Посланици се прскају водом, некада су чак вадили пиштоље, псују, хватају се за ревере, причају свашта. И бугарски народ који их је бирао, гледа све то и види како управљају земљом.“

Росен Тахов представља најспектакуларније „тачке“ бугарских посланика од Ослобођења 1878. г. до дана данашњег:

„Џелат Васила Левског - Иванчо Хаџипенчович, један од оних који су потписали смртну казну Апостолу слободе, изабран је за народног посланика у Уставотворној скупштини која је 1879. г. сазвана да усвоји први бугарски устав „Трновски“. Његов потпис стоји на два места у бугарској историји - испод смртне пресуде Левском и испод Трновског устава. Тако је историјски задојен наш парламентаризам.“

О данашњим народним посланицима Росен Тахов пише: „Они не могу да живе у тескоби. Ограничени простор потискује њихове мождане ћелије које су позване да раде за добробит отаџбине. „Дај птици неба да полети!“, гласи једна древна мудрост. А посланику су потребна небеса где да машу крилима његове родољубиве мисли. Из тог разлога бугарски посланик не живи у гарсоњерама, већ у пространим палатама.“

Росен Тахов наставља са причом:

„Можда је најфрапантнија ситуација из јула 1914. г. око гласања зајма од немачког конзорцијума Дисконто гезелшафт, што у ствари условљава и потписивање Тајног споразума између Бугарске и Немачке идуће године којим Бугарска приступа Централним силама у Првом светском рату. Опозиција категорично је одбила да гласа тих кобних пола милијарде лева. Тада је председник владе Васил Радославов са трибине уперио у посланике револвер са 6 метака у добошу – по један за сваку опозициону групу. Тако су под претњом смрти посланици гласали за зајам. Не смемо заборављати међутим, да и данас неки наши посланици воле да се ките оружјем.“

Корупција са којом се наши актуелни политичари очајно боре, такође има своје историјске корене:

„Корупција се појавила у младој бугарској држави одмах након Ослобођења. Чешки историчар Константин Иречек, који је од 1879. до 1884. био генерални секретар Министарства просвете, министар просвете и председник Просветног савета Бугарске, забележио је у својим успоменама случај са првим председником владе Бугарске Тодором Бурмовим, који је за своје заслуге од цара Александра II добио брилијантни прстен. Али пошто је баш у том тренутку градио кућу, он је упутио молбу руском конзулату да му уместо прстена пошаљу новац. Онда је добио 400 рубаља, а и прстен није вратио, већ га је продао за 67 британских фунти. „То је велика прљавштина и срамота!“, љутио се сведок тог догађаја Константин Иречек. Дакле, одвајкада је код нас било тако.“

„Велики парламентарни циркуси“ је хроника скандала у бугарском Народном собрању. „И то само великих циркуса, јер ако њима додамо и оне мале, добили бисмо вишетомно издање“, уздише Росен Тахов.

Превод: Александра Ливен