Крајем прошле недеље у Риги је учињен важан корак у правцу продубљивања и проширивања сарадње у централној и источној Европи у области испорука гаса. Министри спољних послова Бугарске, Словачке, Мађарске и Румуније потписали су политички Меморандум о намерама за повезивање преносних система својих земаља. Гасоводом назван Eastring транспортоваће се природни гас из Азербејџана, Туркменистана, Ирака, Русије и са Кипра, а такође ће се омогућити испоруке путем реверзивних гасних веза из западне Европе.

То је у суштини корак ка реализацији изградње такозваног Вертикалног гасног коридора који је посебно скуп за Бугарску након неуспеха трансевропског гасовода Јужни ток који је требало да пролази кроз територију наше земље и да снабдева руским гасом централну и западну Европу. Чак и након што је Русија овај пројекат заменила новим пројектом гасовода Турски ток, Бугарска и даље прави планове да заузме значајније геостратешко место на гасној мапи европског континента и лансира идеје с тим у вези, већину којих је Брисел прихватио као неозбиљне. Међутим, идеја о повезивању цевовода Бугарске са преносним системима суседних и централноевропских земаља Вертикалним гасним коридором наишла је на одличан пријем код Европске комисије која је чак ставила до знања да би финансирала сличне пројекте. Управо у контексту потребе за интеграцијом, а према томе и за већом независношћу од руских испорука гаса треба разматрати недавно потписани меморандум.

Први корак, бар на политичком нивоу, већ је направљен, а надаље следе дуга економска и техничка истраживања и анализе, при чему ће први задатак бити да се одлучи која ће се од две разматране варијанте остварити. Јер још увек није јасно да ли ће гасовод Eastring обухватити само Словачку, Мађарску и Румунију, или ће се њему прикључити и Бугарска. Али већ сада треба рећи да је и поред ове нејасноће, Бугарска потписала меморандум јер зна да има прилично јаке адуте.

Заиста, сва три гасовода која ће проћи кроз Турску, преносећи руски и азербејџански гас, требало би да уђу на европску територију у близини границе са Бугарском. А кроз њену територију пролази најдиректнија и најкраћа веза са централном и западном Европом која је морала да се користи у пропалом пројекту изградње гасовода Набуко Запад.

И Трансанадолски гасовод и Турски ток и Трансјадрански гасовод усмерени су ка Европи, али не пролазе кроз Бугарску, а њихов наставак према западу и северу у правцу централне и западне Европе је не само логичан, него и економски сврсисходан и исплатив. Овде можда морамо додати и за сада непотврђене гласине да се и поред несугласица између Москве и Софије око пропалог пројекта гасовода Јужни ток, већ воде разговори о његовој умањеној верзији, а наиме да он стиже до бугарске црноморске обале. Ма колико минималистички био у поређењу са првобитно предвиђеним капацитетом од 63 милијарде кубних метара гаса годишње, нови пројекат далеко премашује скромне потребе Бугарске за увозом око 3 милијарде кубних метара гаса, тако да ће остале количине очигледно бити усмерене према унутрашњости европског континента. Дакле, на овој позадини сасвим природно и логично изгледа повезивање бугарског са румунским, мађарским и словачким системом за пренос гаса. Тим пре што је изградња интерконекција Бугарске са Грчком и Румунијом у прилично одмаклој фази.

Принципијелна политичка сагласност о стварању својеврсног гасног прстена између четири европске државе има све шансе да добије зелено светло, па чак и нешто више од вербалне подршке Брисела. Јер иницијатива је реална, узајамно корисна и у потпуном складу са политиком енергетске диверсификације и независности Европске уније.