1885. годину обележио је један од најзначајнијих догађаја у новијој бугарској историји - Уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије. До тог знаменитог догађаја дошло је 7 година после ослобођења земље од османске владавине које је резултат Руско-турског рата из 1877-1878. г.

Сходно потписаном 3. марта 1878. Санстефанском мировном уговору који је обележио крај рата, у састав обновљене државе укључене су територије са већинским бугарским становништвом. Међутим, неколико месеци касније, од 13. јуна до 13. јула 1878., одржан је Берлински конгрес изасланика тадашњих Великих сила - Немачке, Аустроугарске, Француске, Велике Британије, Италије, Русије и Турске, који је ревидирао тај уговор. Одлуком Берлинског конгреса земље између Старе планине и реке Дунав‚ заједно са Софијским округом формирале су Кнежевину Бугарску. Јужна Бугарска‚ иако са административном аутономијом‚ остала је под политичком и војном влашћу султана као вазална провинција Источна Румелија са престоницом Пловдив. А Македонија‚ источна и западна Тракија враћене су у пределе Османског царства. Одлуке Берлинског конгреса изазвале су протесте на читавој бугарској територији‚ у том броју и у Источној Румелији. Крајем 70-их и почетком 80-их година 19. века њено уједињење са слободном Кнежевином Бугарском претворило се у националну ствар. Кнез Александар I Батенберг и тадашњи председник бугарске владе Петко Каравелов изборили су се на политичком плану за постизање овог циља.

У Тонском архиву БНР сачуван је снимак акад. Христа Христова из доба када је био директор Института за историју Бугарске академије наука:

„Ови људи су се управо за време остварења Уједињења консолидовали. То су премијер Петко Каравелов - разуман и трезвен политичар и кнез Александар Батенберг који је 1881. године извршио преврат и суспендовао Трновски устав (који је три дана касније вратио), коме је претила абдикација, а који је ипак схватио да се мора ослонити на народ и постао тумач општенародних интереса. Право да вам кажем, болно ми је да се сећање на овог човека не поштује. А он свакако заслужује поштовање и признање. Да кнез Александар Батенберг није стао на чело уједињене Бугарске, очигледно је да би велико дело уједињења наишло на много више тешкоћа. Нисмо му одали дужно признање, јер је био кнез. Уједињење Бугарске било је дело целог народа.“

Овде ваља указати и на улогу неких учесника у национално-ослободилачкој борби бугарског народа. У фебруару 1885. године у главном граду Источне Румелије, Пловдиву основан је Бугарски тајни централни револуционарни комитет (БТЦРК) под руководством Захарија Стојанова – револуционара, политичара, хроничара Априлског устанка, писца и новинара. Неколико месеци касније он је почео да издаје и уређује лист „Борба“. Иако је изашло само 15 бројева, овај лист који је активно промовисао идеју уједињења северне и јужне Бугарске, постао је важан извор информација за становништво Источне Румелије. Кроз њега су револуционари најавили да ће се борити за „истинску слободу и независност ове земље која се зове Бугарска, користећи погодно оружје где год је то потребно“. Лист „Борба“ је одиграо изузетну улогу у припреми Уједињења.

У рано јутро 6. септембра 1885. године војска покрајине под вођством мајора Данаила Николајева, заједно са устаничким четама формираним у селима и градовима у околини Пловдива, успоставила је контролу над градом и ухапсила гувернера Источне Румелије Гаврила Крстевича који се добровољно предао. Проглашено је Уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, а 8. септембра кнез Александър I је издао манифест којим је признао тај чин. Одмах након проглашења Уједињења формирана је Привремена влада која је преузела управљање покрајином, а у коју су ушли представници две јужнобугарске политичке странке, војске и револуционара. Занимљива је чињеница да се у тих седам година између ослобођења земље и Уједињења створио веома широки слој добростојећих слободоумних људи - чиновника, официра и грађана, који су се посветили националној ствари.

Иако је Пловдив имао кључну улогу у борби за национално уједињење, споменик у част овог великог догађаја подигнут је на градском Тргу уједињења читав један век после њега. У тонском архиву БНР чува се снимак говора тадашњег партијског и државног руководиоца Бугарске Тодора Живкова поводом откривања споменика Уједињењу 6. септембра 1985. г.:

„Другови и другарице, са великим узбуђењем испуњавам поруку Државног савета Народне републике Бугарске да овде, у древном граду Пловдиву, откријем споменик поводом 100 година од уједињења Кнежевине Бугарске и Источне Румелије. Овај споменик је знак захвалности онима који су, прожети великим патриотским жаром и препородитељским духом, у темеље Уједињења уградили оно најдрагоценије - своје животе. Нека је вечна слава овим херојским синовима нашег народа који су речју и мачем остварили Уједињење.“

Осврћући се на историјске догађаје из 1885. године, важно је истаћи чињеницу да су Петко Каравелов, кнез Александар Батенберг и чланови Бугарског тајног централног револуционарног комитета имали различите визије начина остварења Уједињења. Међутим, то их није спречило да удруже снаге ради постизања националног идеала, без личне користи и међусобног супарништва.