„Историја јесте историја, жртве су жртве...“, овим је речима премијер Бојко Борисов избегнуо дефиницију „геноцид“ неколико минута пре него што је Бугарски парламент признао масакр над Јерменима у Османском царству у периоду 1915-1922. г. за „масовно истребљење“, а датум 24. април – за дан сећања на његове жртве.

Шта се догодило тог 24. априла 1915. г.?

Трагедија је започела у Цариграду, у ноћи уочи Ускрса, када је младотурски „Комитет за јединство и прогрес“ стартовао свој план масовног уништења Јермена на територији Османског царства. Зашто? Јермени су били главна препрека пред стварањем огромног турског царства које би ујединило све народе туркијске језичке породице од Кавказа и средње Азије до Кине. Али су се Јермени још из доба султана Абдула Хамида II изјашњавали за аутономију, исто као и остали поробљени народи. Међутим, Берлински конгрес је убио њихове илузије о слободи и подвргнуо их масовном прогањању и систематском уништењу, пошто су Аустрија, Немачка и Велика Британија приморале Русију да се повуче са јерменских територија. Оптужени од стране младотурака да су подржали главног противника царства – Русију, Јермени је требало да буду кажњени. Због тога они су се одлучили на њихово физичко уништење. Први корак предвиђао је одсећи главу цвету нације. За свега неколико месеци на хиљаде јерменских интелектуалаца – лекара, уметника, новинара, црквених и грађанских лидера је зверски масакрирано. Нешто касније обезоружано и убијено је скоро 60 хиљада Јермена, мобилисаних у турску војску. Уследиле су масовне депортације и покољ беспомоћног јерменског становништва и то претежно старијих људи, жена и деце широм Турске. Исељавање, одреди за истребљење, концентрациони логори – све је било одлично смишљено и организовано. Чак је и сам Талат-паша, један од инспиратора геноцида, изјавио пред тадашњим америчким амбасадором Хенријем Моргентауом да су „исељавања резултат подужег и пажљивог размишљања“. Чланови одреда смрти су били махом осуђени за убиства криминалци, курдски плаћеници и башибозуци, што је омогућило младотурцима да се извуче одговорности. У етничком чишћењу је убијено милион и по Јермена од укупно 3 милиона припадника етничке групе. Сходно документу из архива турског министарства унутрашњих послова, у периоду 1915-17. г. је нестало 972.000 Јермена од укупно 1.256.000. Опстали су они који су пешачили према негостољубивим пустињским крајевима Сирије. Неки пак су били спашени од стране британских и француских бродова.

У Бугарску је стигло око 30.000 Јермена. Турска влада је у два наврата послала ноте против њиховог пријема, али бугарска власт није подлегла уцени. Већ напротив, цар Фердинанд је издао указ којим је потврдио пријем јерменских избеглица. Друштво је урадило све како би се они брже интегрисали, људи су им помогли да изграде своје школе, цркве, створени су им погодни услови за живот. Тада је још била жива успомена Бугара на отоманску владавину и они су изражавали искрено саосећање према жртвама масовних прогона. Данас, нажалост, 61 одсто Бугара чак није ни чуло о масовном истребљењу, иако потомци избеглица код нас признају да је за њих наша земља спаситељица. И све због чињенице да један део света и даље недостојно ћути пред успоменом на жртве.

А чињенице везане за злослутне догађаје који су из темеља променили судбину и свест више генерација Јермена довољно су убедљиве. Само у Државном архиву САД чува се око 4.000 сведочанстава америчких дипломата, почев од конзула у удаљенијим областима Османског царства све до амбасадора у Цариграду Хенрија Моргентауа. Њихове непристрасне оцене крвавих догађаја се међусобно подударају и откривају план младотурака. У време Првог светског рата Теодор Рузвелт је „масакр над Јерменима“ окарактерисао као „највећи ратни злочин, а одсуство акција против Турске као „опроштај тог злочина“. Став Француске, Русије и Велике Британије, изнет у заједничкој декларацији у пролеће 1915. године такође је недвосмислен. Све три земље окарактерисале су насиље над јерменским народом као „злочин против човечности и цивилизације“ за који је одговорна турска влада.

Век касније догађаји из тог мрачног периода називају се разним еуфемизмима, а лидери САД и Бугарске добијају амнезију сваки пут када је реч о јерменском питању. Упркос плашљивим покушајима да изрази саосећање према жртвама, Анкара упорно покушава да масакре припише последицама Првог светског рата. С друге стране, сваку част заслужују неки турски историчари и јавне личности који се не боје да кажу истину о масовним погубљењима. Истакнути турски писац Орхан Памук изнео је у јавност да је „у Османском царству погубљено милион и по Јермена“. Пре седам година је око 200 турских интелектуалаца потписало петицију у којој су се извинили за „велику катастрофу османских Јермена“. Ову иницијативу је својим потписом убрзо подржало још 29.000 људи. И поред напора Турске да ограничи број земаља које масовна убиства Јермена квалификују као геноцид, све више држава усваја декларације којима га осуђују.

Што се Бугарске тиче, парламент земље је годинама одлагао потписивање сличних докумената. На крају крајева је 43. сазив Народног собрања, после „благих корекција“ и дугих расправа, усвојио са 157 гласова „за“ и 37 „против“ одлуку, према којој је уместо речи „геноцид“ прихваћен израз „масовно истребљење“. Мада и стидљиво, то је ипак признање. Надајмо се да ће се под тежином чињеница бугарским политичарима потпуно повратити памћење.

Превеле: Александра Ливен, Марина Бекријева

* Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одражавају ставове БНР-а.