1981. година ће остати у свести сваког Бугарина замашним манифестацијама у земљи и свету посвећеним обележавању 1300 годишњице оснивања Бугарске државе. Тим поводом је окончана рестаурација и реконструкција тврђаве Царевец у Великом Трнову, а редитељ Вло Радев је створио авангардни за оно доба мултимедијски спектакл „Звук и светлост“ који и данас привлачи бројне туристе у нашу стару престоницу. Подигнути су споменици међу којима је и импресивни комплекс „Утемељивачи бугарске државе“ у граду Шумен и контрадикторни монумент „1300 година Бугарске“ у Софији. Опет тада у главном граду је отворен Национални дворац културе који је и данас највећи културни институт у земљи.
У својој књизи „Култура и лична власт“ Емил Александров, заменик Људмиле Живкове у тадашњем Комитету културе, и члан екипе која је израдила концепцију јубиларних свечаности, се сећа тих догађаја: „Наше су намере заиста биле амбициозне. Основна идеја је била да сваки Бугарин и свака институција допринесе побољшању сектора у којем ради или живи. Тако да је требало претворити свечаности не у један запажени чин, већ у вишегодишњи процес који би изазвао позитивне промене у привредном, културном, политичком и социјалном животу.“
У тонском архиву Бугарског националног радија се чува снимак говора тадашњег партијског и државног руководиоца Бугарске Тодора Живкова на свечаностима приређеним 20. октобра 1981. године у коме он изражава свој понос нашом богатом историјом.
„Другарице и другови, непрелазно величанство рада наших предака јесте у томе да се бугарска држава, за разлику од тадашњих држава на нашем континенту, градила према принципу ентитета, као држава једног народа – бугарског. У њеним су темељима три основна етничка састојка: Протобугари, Словени и Трачани, који су формирали један етнос –бугарски. То је била прва словенска држава која је постала весник политичког и духовног буђења вишемилионског словенског света, помогла му да се придружи тадашњој цивилизацији и подстакла га да стане на чело. Слава великим првоградитељима, под чијим је вођством бугарски народ створио своју централизовану државу: кановима Аспаруху, Круму и Омуртагу, Кнезу Борису І, царевима Симеону, Самуилу, Асену и Петру, Калојану и Ивану-Асену ІІ. Бугарска земља одавно је била средиште великих за своје доба култура, које су утицале на нашу, и које је наш древни народ стваралачки преточио у своју културу. Али у нашој прошлости постоји један чин који у великој мери објашњава нашу етничку и националну отпорност и несломивост – то је рад генијалних Кирила и Методија, стваралаца словенске писмености и њихових ученика.“
Дан раније – 19. октобра пак је била премијера прве бугарске филмске супер-продукције холивудског стила – „Кан Аспарух“ редитеља Људмила Стајкова на сценарио Вере Мутафчијеве. У главној улози је глумац-дебитант, тада непознати публици Стојко Пејев. Снимање је потрајало 11 месеци уз учешће огромног броја статиста – 60.000. На траци су запечаћене неке од најзамашнијих у светској историји кинематографа коњичке каскаде. И данас није познат тачан износ којим је финансирано стварање овог најамбициознијег дела у 100-годишњој историји бугарског филма, које успешно осваја не само бугарску, него и врло каприциозну америчку публику.
У тонском архиву Радија откривамо и кратак снимак из тог дела:
„Ја, кан Аспарух, проглашавам ту земљу државом Бугара. И нек је они који ће доћи после нас и носиће наше име, воле и чувају… Рекао сам!“
Организација свечаности поводом обележавања 13 векова постојања бугарске државе једно је од неоспорних достигнућа Бугарске у њеној најновијој историји. Али се исте године бугарска јавност опростила и од најватренијег иницијатора свих тих манифестација. 21. јула 1981. г. под нејасним околностима је преминула Људмила Живкова. Ускоро после тога кренула је бесна потера за њеним најближим сарадницима у том подухвату, међу којима су били дипломата Живко Попов, заменик министра иностраних послова и Емил Александров, заменик министра културе, једни од идеолога замашне прославе јубилеја. Чланови њене екипе су отпуштани, изрицане су им партијске, па чак и затворске казне.
Данас својеврстан симбол године славног јубилеја је споменик „1300 година Бугарске“ испред дворца културе у Софији, чији је застрашујући голи костур одавно напуштен од духа времена.
Превод: Александра ЛивенПрви пут су у један прилог у рубрици „80 година у 80 недеља“ укључени догађаји који обухватају период од три године, јер је управљање владе Жана Виденова симптоматично за неуспешну транзицију, у којој се и данас налази Бугарска. После победе на..
Лето 1994. године. Почиње Светско првенство у фудбалу у САД. Бугарска је по шести пут учесник Мундијала. И то захваљујући чињеници да је 9 месеци раније Господ постао Бугарин. 17. новембра 1993. на стадиону „Парк де Пренс“ у Паризу се решавало ко иде у..
Влада која је дошла на власт након смене кабинета Филипа Димитрова управљала је земљом две године. 30. децембра 1992. године саветник за економска питања председника Жеља Желева проф. Љубен Беров дошао је на чело Владе Бугарске након што је Покрет за..