Њихова камена лица су џиновска. Не знамо докле је то игра природних стихија, а докле – људског генија. Али је то чињеница. На фотографијама у књизи Николаја Нинова „Поновљени снови“ личе на артефакат. Заинтригирани њиховим фантастичним зрачењем, чинимо покушај декриптирања са аутором, који је наш колега новинар, а још и писац, а у додатак и ненадмашни уметнички фотограф.
 
Déjà vu? Николај признаје да је чак сањао нека од чаробних места где нас воде „Поновљени снови“:

- Велики проблем, а уједно и велика срећа је када одеш тамо и својим очима видиш оно што си сањао, када уђеш у бајку, када све оно што ти поглед обухвата вишеструко превазилази твоја очекивања. Има таквих предела – за њих кажем да их објектив воли, толико су лепи да ти буквално застаје дах, то су јединствена места“.
 
За разлику од обичног туристе, коме је стало да себе овековечи на позадини неког музеја, града или ландшафта и који скоро не одваја поглед од окулара, Николај као да препушта фото објективу да сам открије тајновите дражи пејзажа.

Када смо први пут отишли до стеновитог комплекса „Свадба“ удаљеног тридесетак километара од Банског, још са пута смо видели огромне стене. Толико смо били запањени да смо себи рекли: Каква страховита лепота ! То само природа може створити! Легенда казује да је свекрва проклела свадбаре па су се они укаменили. Ево их – људи-џинови, поређани поред пута. Нико се не пита – а шта има тамо горе? Јер је то само по себи довољно запањујуће – дакле, фотографишеш и настављаш. Попели смо се горе чак из трећег покушаја, када смо позвали месног водича који је знао којом се стазом стиже до њих.
Кад смо се попели – лудило: предивна панорама изнад планине и реке, огромна стеновита чудовишта широм отворених уста, камен равнотеже – мимо свих закона гравитације. Ово лице од камена са корице књиге не види се нити када си доле, нити када се испењеш горе. Спуштамо се стрмим стенама, пошто смо све разгледали – удубљења, нише и жлебове, који говоре да је у питању светилиште. Са мном је и моја супруга. Кажем јој – иди да те сликам, да би се истакла величина стене. Фотографишем ово загонетно камено лице мада га нисам ни видео – видео га је фото објектив.

По страни од туристичких стаза, пећинска светилишта су вековима била позната само уском кругу изабраних људи – гатарима, лечитељима. Управо таквим сматрани су и жреци из трачког племена Беса.

- Кажу да су се бавили и производњом злата. Има неколико хипотеза о настанку ниша у облику издуженог трапеза, које се налазе само у источним Родопима. Према једној од њих ради се о посебном језику стена, који говори о налазиштима злата у околини. Већина тих објеката није истражена, проучен је можда само један мали део.

Како се то каже, „Апетит долази са јелом“.  Дивна места у која нас води Николај не могу да се одгонетну, а још мање – да се припитоме. Локалне власти покушавају да их на неки начин учине приступачнијим и атрактивнијим за више посетилаца – што успешније, што неуспешније. Нека од њих укључена су у нову комуникациону кампању Министарства туризма „50 мање познатих туристичких објеката“. Пријатељ-фотограф, који је са Николајем обишао неке објекте већ је издао туристички водич дестинација описаних у „Поновљеним сновима“. А интерактивна карта помоћи ће онима који ће још првог слободног викенда кренути у истраживање непознатих предела без GPS. И ништа чудно да се Бугарска попне још више на листи најатрактивнијих места за авантуристички туризам. Захваљујући чуварима светилишта као што је Николај, који зна где су сакривени кључеви за њих.

Превела: Катарина Манолова
Фотографије: Николај Нинов