Гилдхол школа за музику и глуму (The Guildhall School of Music & Drama) у Лондону је међу најпрестижнијим високим школама за музику и позоришну уметност која многим младим талентима пружа инспиративно окружење и могућност даљег усавршавања њихових знања и вештина. Током година се Гилдхол школа у Лондону претворила у својеврсни културни и космополитски центар који окупља таленте из свих делова света. Један од њих је виолиниста Тодор Николајев који је 2000. године након успешно положеног испита отпутовао у британску престоницу као стипендиста Гилдхол школе.

Тако се за младог Бугарина отварају безграничне могућности нових искустава и личног развоја, што је сан многих његових колега. Тодор Николајев завршава бачелор и мастер студије у класи проф. Ифре Нимана, једног од најпознатијих виолинских педагога 20. века. 

„Поред тога што нас је учио како да свирамо виолину, он нас је изградио и као личности - прича о свом професору Тодор Николајев. - Отварао нам је нове хоризонте. Његова жеља је била да се свако од његових ученика бави не само музиком, већ и да се занима за сликарство, позориште, оперу, да слуша све врсте музике, те да се среће са људима из различитих окружења. Увек нам је показивао да је свет већи него што је већина нас мислила. Изузетно сам срећан што сам имао прилику да се упознам и радим са њим.“

Још пре почетка студија Тодор Николајев је имао срећу да се упозна са једним од најнестандарднијих виолиниста у последње две деценије, Најџелом Кенедијем. Одушевљен талентом који поседује његов млади колега, Кенеди га је позвао да учествује на његовом концерту у Националном дворцу културе.

„Он је изузетно интелигентан човек и музичар. Дисциплина је главна ствар у његовом животу – устаје рано да трчи за здравље. Сваки дан свира минимум пет часова. По његовим речима, уколико то не радиш редовно, губиш поштовање према себи. Не можеш очекивати да те људи поштују, ако ти сам себе не поштујеш. Отворен је за све друге врсте музике и уметности, другим речима – он је вишестрано развијена особа. То што му је имиџ другачији не мења чињеницу да је изузетно талентован. Битније је шта ће публика чути, а не да ли је током наступа Најџел Кенеди био у црвеним или зеленим ципелама.“

Тодор Николајев не разуме зашто неки музичари у свој музичко-сценски програм не укључују композиције свих стилова озбиљне музике. „Ако не црпиш исту енергију из различитих периода уметничке музике, то значи да извођач у теби још није довољно развијен“, каже виолиниста. У Енглеској Тодор Николајев предаје у неколико школа, али упркос томе има времена за концертне наступе у својој домовини. Почетком априла је Тодор допутовао из Лондона да би учествовао на „Баховом концерту на јастуцима“ који је намењен најмлађој публици. Виолиниста нам је испричао о задовољству које му доноси рад наставника: 

„Рад у школи учи стрпљењу које се разликује од оног што ти је потребно да би припремио концертни програм. Радим са децом, тинејџерима и одраслим особама и знам да свако напредује различитим темпом. Контакт с децом ме враћа у детињство, сећам се својих првих покушаја са виолином. У ствари, на часовима учим не само децу, већ и самог себе. Моји ученици потичу из различитих социјалних средина и породица, различите су националности. Занимљиво је видети колико брзо уче деца различитих националности.“

Превод: Ајтјан Делихјусеинова