У Бугарској постоји једна нуклеарна електрана са два реактора руске производње која обезбеђује преко 40 одсто електричне енергије земље. Међутим, постоје и две америчке топлане, при томе најмодерније и са највећим капацитетом код нас.

Већ око четврт века воде се жестоки политички, економски, лобистички и експертски спорови око тога да ли је нашој земљи потребна нова нуклеарна електрана или, пак, проширење већ постојеће. Пре две године, након нејасног референдума, одбачен је пројекат изградње нове руске нуклеарне електране. Међутим, дискусије и теме су остале актуелне и широкој публици не баш сасвим јасне све до прошлогодишњег лета када се на изненађење многих и без било каквих јавних расправа, тадашњи министар енергетике вратио из посете САД носећи у џепу потписани меморандум са америчким енергетским гигантом Westinghouse о проширивању старе руске НЕ Козлодуј, на обали Дунава, новим америчким реактором. Обелодањено је да је споразум привремен и јасно је наглашено да ће тадашња левичарска влада премијера Пламена Орешарског препустити следећој влади доношење коначне одлуке о томе да ли ће бити закључен посао са Американцима, који су у ствари Јапанци. Међутим, коалициона десничарска влада премијера Бојка Борисова која је на власт дошла прошле године, није показала посебан ентузијазам за уплитање у, за Бугарску непријатан, геополитички конфликт између Запада и Русије доношењем ове или оне одлуке која би са политичке тачке гледишта неминовно морала бити проруска или проамеричка. Рок за доношење тешке и деликатне одлуке је истекао 31. марта и сви су с нестрпљењем очекивали одговор компаније Westinghouse на својеврсни ултиматум бугарске владе која је само пре пар дана тактички изјавила да ће радити са Американцима само уколико они прихвате улогу стратешког инвеститора и стекну 49 одсто својине пројектованог новог нуклеарног постројења. Другим речима, Софија је изјавила да тражи да наши партнери преко Океана обезбеде и 49 одсто новца потребног за изградњу. Према неименованим изворима, у Америци су на овај бугарски захтев негативно реаговали, али оставили су одшкринута врата за пролонгирање преговора за три месеца. То је лако објаснити имајући у виду да је једној енергетској индустријској компанији понуђено да произведе и испоручи нешто, а да при томе сама плати половину његове цене у износу од скоро 8 милијарди долара.

Међутим, постоји логика у понашању бугарских власти. Само пре месец дана Американци су о технолошким квалитетима и економским користима потпуно новог нуклеарног реактора који они нуде и који још увек нигде у свету није пуштен у рад, говорили само у суперлативима. Очито је Софија себи рекла да чим је све тако дивно, Американци ће бити први који неће пропустити могућност за лансирање свог дела нуклеарне уметности. Осим тога, Бугарска нема пара за самосталну изградњу нових нуклеарних капацитета. Тим пре да потреба за њима није неспорно доказана. Пре неколико дана у том смислу је била и изјава еколога из организације Гринпис, који су убеђени да нашој земљи нису потребни нови капацитети за производњу електричне енергије, а још мање велики и нуклеарни. У садашњим условима овај посао садржи веома важну политичку нијансу. Софија се страшно разочарала неуспехом пројекта руског гасовода за Европу кроз њену територију, углавном због притиска Брисела и Вашингтона, и очито сада жели да у условима геополитичке конфронтације што боље истргује освајање њеног енергетског тржишта од стране Американаца. Јер како сами они воле да кажу, све има своју цену.

Превод: Албена Џерманова