„Иван, таленат и деца“ – тако се зове нови документарни филм, који је претпремијерно приказан у Националном школском комплексу за културу са Италијанским лицејом у Софији. Тамо већ годинама предаје познати бугарски уметник Иван Јахнаџијев. Филм нас уводи у стваралачки свет сликара, у коме има пуно рада, талента и посвећености.

„Никада нисам претпостављао да ће сликање са децом постати тако важно за мене - изјавио је Иван Јахнаџијев у ексклузивном интервјуу за Радио Бугарску. - Знате, када пониреш у неку дечју слику, откриваш путеве којима си увек тежио. Све је тако искрено и спонтано. Из искуства знам да је дете потпуно искрено у слагању боја и форми. Управо зато велики сликари су на граници одраслог човека и детета.

То је нешто што долази из дубине његове душе, нешто што му не можеш наметнути. Без обзира шта ћеш му предложити да слика, дете ће то урадити на свој начин. Бугарска деца увек ће насликати сунце које је веће од кућа. Или петла који је већи од њих. Другим речима, деца имају свој посебан свет. Био сам у безброј жирија конкурса дечјих слика, оцењивао сам стотине радова. И верујте, нећете наћи слику која приказује насиље или природне катастрофе, катаклизме. Бугарска деца сликају сунчане улице, један миран свет. И посматрајући ове слике некако схваташ да наша деца не би желела да живе нашим животом. Да смо их у извесном смислу оптеретили нашим проблемима. Они желе да живе на свој непоновљиви начин, не према законима одраслих. Зато кажем: било би добро да политичари или чак сви ми, одрасли, што чешће гледамо дечје слике, тада ће нам можда постати јасније какав би требало да буде наш живот.“

Сликар Иван Јахнаџијев сматра да је веома важно да улијеш детету самопоуздање, да га охрабриш. Рецимо, да заједно израдите неки уметнички пано:

„Када ствараш уметност заједно са децом, не можеш просто да кажеш: толико може дете, како то често чујем да кажу моје колеге. Треба да му помогнеш да види боје, да му се допада музика у њима. То је амбиција која је за мене веома важна. Над вратима школе може се прочитати веома леп израз: „Помози ми да узлетимо заједно“.

Уосталом, на зидовима школе у којој Јахнаџијев предаје, могу се видети како слике најмлађих, тако и изванредни панои – колективан рад старијих ученика и нашег познатог уметника: разгранато орахово дрво, ветрењача урађена од 30 килограма хлеба у кришкама, трометарска инсталација са шареним јежом са пет хиљада бодљи од оловака итд.

Осваја богати колорит радова – који је иначе карактеристичан и за радове самог Јахнаџијева. Његова платна могу се видети у многим бугарским домовима, у домаћим и страним галеријама, како у Европи, тако и широм света.

„Веома је леп онај моменат када слика почиње да живи својим животом. Јер, када је већ насликана, она још увек није готова. Постаје слика тек када изађе из атељеа и крене својим путем - каже уметник. - То јест - продаје се, поклања се, креће непознатим путевима. Понекад је можеш открити на месту где ти никад не би пало напамет да ћеш открити свој рад. Или пак да те неко, у неком месту у иностранству сретне и каже да има твоју слику у свом дому. То су заиста радосни и узбудљиви моменти.“

Иван Јахнаџијев приређује различите уметничке перформансе са својим сином који живи у Италији:

„Чак бих рекао да је мој син у њиховој основи, јер је и он сликар, али уједно и парламентарни новинар у Риму. Има прилику да комуницира са различитим организацијама, што нам понекад даје несвакидашње идеје. Рецимо, последњи пут смо са председницом Посланичког дома Лауром Болдрини сликали на аутомобилима који су доживели удес. Било је стварно интересантно, јер је то својеврсно упозорење друштву да децу треба чувати и да се мора пажљиво возити. Тај перформанс урадили смо у срцу Рима, на 3-4 метра од Парламента. Поновили смо га и у Бугарској. Никад нећу заборавити инсталацију коју је мој син урадио за једну веома стару улицу у Асизију, опет у Италији - преко 250 маштовито исликаних сунцобрана, монтираних на жицу. Било је лето и сваки пут кад их је сунце обасјавало, њихове боје су се огледале у углаћаним каменим плочама улице. Радили смо и бодиарт, и још пуно несвакидашњих ствари.“

Превела: Катарина Манолова

Фотографије: лична архива Ивана Јахнаџијева, Атанас Џидров, Венета Павлова