Бугарски композитор и јавни радник Петко Стајнов који је обогатио домаћу музичку културу и значајно допринео њеном развоју, завршио је животни пут у својој 80. години (1896-1977.). Још у детињству је потпуно изгубио вид. Кажу да су код особа са недостатком вида развијенија остала чула. То можда објашњава следећу мисао ствараоца: „Од тренутка када једна идеја или лик почне да се формира у свести композитора до тренутка у којем се, после бројних трансформација, претвори у музику, композитор паралелно са реалним живи и једним другим, духовним животом. То је контемплација света у свој његовој сложености и разноликости, контемплација ума и осећаја који обогаћују музичко стваралаштво.“

Петко Стајнов је имао фину осетљивост за укус и потребе домаће публике, а за собом је оставио једна од најзначајнијих и најзапаженијих дела у бугарској музичкој култури.

Он је у историји музике остао као аутор првог симфонијског дела посвећеног фолклору Тракијског краја. У интервјуу сачуваном у Тонском архиву БНР, композитор каже да је за њега завичај непресушни извор надахнућа:

„Моје детињство везано је за Казанлак. Тамо сам упознао бугарску природу, заволео лепоту своје домовине, а касније када је почео мој свесни живот, научио сам да разумем и сам народ кроз његов рад и начин живота, а понајвише кроз народно стваралаштво. Сваки радни дан увек се завршавао песмом. Слушао сам и нисам могао да се заситим. Оно што сам запамтио из тог времена, остало ми је у сећању за цео живот. Одлучио сам да нагомилане утиске преточим у музику. Присуствовао сам играма жетелица и то ме је навело на мисао да у свом првом делу прикажем сеоски живот какав је био током мојих дечјих и младићких година.“

Петко Стајнов је отишао на школовање у Немачку где је његова идеја, прожета чежњом и носталгијом за домовином, коначно сазрела за реализацију. Симфонијска свита „Тракијске игре“ је у потпуности завршена 1928. године. Временом она је постала неизоставни део програма сваког симфонијског концерта у земљи.

Симфонијска и хорска дела чине највреднији део стваралаштва Петка Стајнова. Од 1930. до 1939. г. он се посветио „формирању бугарског националног музичког стила“, какав је у ствари био и циљ стваралаца тог доба. Тада је композитор написао своја најпознатија симфонијска дела међу којима су свита „Бајка“ и поеме „Легенда“ и „Тракија“, као и прве хорске баладе. Апотеозом тог времена може се сматрати прво извођење симфонијске поеме „Тракија“ крајем 1939. године.

Данас је родна кућа композитора у Казанлаку претворена у културни центар. Кућа „Петко Стајнов“ је створена на иницијативу фондације која носи његово име. Овде се налазе стална музејска поставка и музички салон у којем посетиоци могу видети и клавир композитора. Салон се користи за музичку обуку, као и за одржавање камерних концерата, литерарних читања и других културних приредби.

Превела: Марина Бекријева