Малко Трново се налази десетак километара од границе са Турском у планини Странџа. Више година тај нетакнути урбанизацијом крај био је неприступачан за туристе, јер је спадао у забрањену пограничну зону. А данас се нашао на мети кризе и демографског слома. Међутим, последњих година градић се појавио на туристичкој мапи Бугарске. Људи долазе овде да уживају у природи, јединственој архитектури и да се упознају са древном историјом тих предела.
На месту савременог града постојало је трачко насеље чији су трагови видни и дан данас. Браћа Шкорпил тврде да је овде касније изграђена римска станица Утсургас. А данашње Малко Трново је настало крајем 16., почетком 17. века. Претпостављало се да је на челу једне групе досељеника био поп Никола, тако да је сасвим логично у исто доба утемељена и прва црквена заједница. Саграђена је и црква на чијим се темељима данас уздиже православни храм Успења Богородичног који се поноси фантастичном колекцијом од 150 вредних икона. Град има и своју католичку парохију, а њена црква Свете Тројице саграђена је на месту старе цркве за свега три месеца 1931. г.
О богатој историји овог града сведочи и локални музеј са четири јединствене поставке у четири старинске куће које можемо окарактерисати као драгуље странџанске архитектуре с краја 19. века.
„Прва кућа представља поставку „Археологија“ са предметима из 11. века пре наше ере, па све до 6. века наше ере - објашњава Димитрина Забирова из Општинског музеја. - То су артефакти из бројних трачких сахрана на овим пределима. Друга поставка пак прича о настанку града од 1626. г., преко периода националног препорода, па све до Илинденско-Преображенског устанка 1903. г. као врхунца борбе против турског поробљивача. Имамо и интересантну збирку икона на којима су приказани омиљени свеци мештана какви су Свети Стилијан, који помаже болесној деци и бездетним родитељима, и Свети Модест, заштитник домаћих животиња.“
Атрактивна је и природњачка збирка. Овде можеш да уђеш у велику дупљу у дрвету која је претворена у природну телефонску говорницу и да „попричаш“ са птицама. Или пак да уђеш у „тамну собу“ и да се одједном нађеш у странџанској ноћној шуми. На другом спрату је представљена нематеријална културна баштина планине и тачније обичај ходања по ужареном угљевљу које је код нас познато као нестинарство. Занимљива је и прича странџанског „белог кукера“ (беле машкаре) који се обично појављује на Беле покладе. Он не крије лице маском, а одевен је у седам овчјих кожа и обилази куће у пратњи цара и баке који симболизују Бога на земљи и Велику богињу мајку. Ова симболика повезује тај обичај са дионисовим култом.
Више појединости о локалним традицијама сазнајемо и из богате етнографске збирке локалног музеја.
„Ова је поставка приказана у кући старој 280 година, која је родна кућа капетана Стамата Икономова – једног од руководилаца Преображенског устанка - прича Димитрина Забирова. - Она представља предмете и оруђе рада, као и типичан намештај странџжанске собе из прошлости, а и лепе локалне ношње. Странџа има три етнографске групе са различитим обичајима, одећом, па чак и изговором – то су Рупци, Тронки и Загорци, а становништво из региону Малког Трнова је рупско и никада није напуштало пределе планине.“
Превод: Александра Ливен
Фотографије: malkotarnovo.org
Бугарска је домаћин Годишњег састанка Европског удружења туристичких агената и туроператора. "Домаћинство овог састанка је изузетна част за Бугарску и знак поверења европске туристичке заједнице у нашу земљу. Искористићемо ову прилику да..
У потрази за научном веродостојношћу, истраживачи древних цивилизација и култура наилазе и на лажне наративе које су смишљали сами стари народи. Најзанимљивије је да су то чинили… у име културног туризма. Једну од таквих митских конструкција у свом..
Стрме литице које се надвијају над реком Русенски Лом и њеним притокама – Белим, Црним и Малим Ломом – прави су магнет за љубитеље природе и авантуристе жељне узбуђења и високих доза адреналина. Цео овај крај познат је као Поломије, или „Планина под..