Прошле недеље, током своје званичне посете Словачкој, бугарски министар спољних послова Данијел Митов размотрио је тзв. словачки предлог Eastring о стварању инфраструктуре за природни гас којом ће југоисточна Европа примати сировину из северне и западне. Дотична инфраструктура може да се повеже са турским гасним чвором чија је изградња предвиђена у склопу реализације пројекта „Турски поток“ и омогућиће испоруке гаса из Каспијског базена, Ирака, Ирана и источног Медитерана преко Турске.

Разговори о Eastring-у су се наставили и на стручном нивоу у Софији, а јуче је постало јасно да ће Бугарска, Румунија, Мађарска и Словачка ускоро потписати Меморандум о изградњи гасовода Eastring од словачко-украјинске до бугарско-турске границе. Гасовод може да буде пуштен у рад 2018. г. и његов годишњи капацитет може да достигне 40 милијарди кубних метара гаса.

Дан пре посете министра Митова Словачкој, премијер Бојко Борисов је у Софији размотрио са азербејџанским председником Илхамом Алијевим идеју о обнављању пројекта о прекограничном гасоводу „Набуко“. И он слично Eastring-у може да обезбеди Бугарској гас не-руског порекла. Борисов је рекао да ће са Алијевим ставити то питање на разматрање Европској комисији, али су стручњаци подвукли да пројекат „Набуко-Запад“ у ствари није обустављен политичком одлуком, већ решењем акционара.

Упорност којом бугарске власти траже алтернативу руским испорукама гаса објашњива је с обзиром на очекивано обустављање транзита руског гаса кроз Украјину. Страховања да ће нас задесити гасна криза попут оне из 2009. г. имала је и претходна, привремена влада, која је предузела хитне мере у циљу спречавања сличне неповољне ситуације. Вођени су преговори са Атином, са којом Софија има споразуме о испорукама гаса у условима кризе, али би у том случају и Грчкој било преко потребно плаво гориво. Тада се озбиљније гледало на испоруке азербејџанског гаса у склопу пројекта „Јужни гасни коридор“. Бугарска је потписала уговор са Азербејџаном о увозу 1 милијарде кубних метара годишње из налазишта Шах Дениз, али је изградња потребне за то инфраструктуре започела тек 2014. г. Нису изграђене ни гасне интерконекције са Турском и Грчком, које су део тог пројекта и о којима већ више година само причамо.

Напори Бугарске да превазиђе своју скоро стопостотну зависност од испорука руског гаса потпуно су разумљиви, али како изгледа, не и за Европску комисију. Јуче је интернет портал EurActiv саопштио да је саветник у дирекцији за енергетику Европске комисије изјавио у Бриселу да Бугарској недостаје политичка воља да изгради гасне интерконекције са суседним земљама како би смањила своју зависност од испорука руског гаса. Опет према њему, постоје бројне могућности које се не користе због регулаторних ограничења иза којих се назиру политички интереси. Дотични саветник тврди да је Европска комисија већ дала довољно новца за гасовод са Србијом, али се он не гради због нежеље локалних власти. Исто се, према њему, односи и на гасовод са Грчком. Експерт је критиковао такође и односе између Бугарске и Румуније, као и између Бугарске и Турске, који не могу да се договоре о новим гасоводима. Према представнику ЕК, на позадини свих тих проблема Бугарској некако не доликује да говори о новом „Набуку“.

Када се све то узме у обзир, може се закључити да могућности за реалну алтернативу испорукама руског гаса су нејасне, поготову на краткорочном плану. Међутим, с обзиром на потребу за изградњом нове гасне инфраструктуре и договарањем међу суседним државама, ова алтернатива је остварљива не на краткорочном, већ на средњорочном плану, и по свему судећи – по знатно већим ценама.

Превеле: Александра Ливен, Катарина Манолова