Бугарска је једна од мало земаља у Европи, где још увек живе вукови. По некима, као например ловцима, њихов број је исувише висок. По другима – заштитницима природе – овој је врсти потребна посебна пажња. Уосталом, и код нас, исто као и у целој Европи, сиви вук је заштићена врста. Његово присуство је знак да су шумски еко-системи здрави.

„У западној Европи та крупна звер одавно је нестала - тврди Андреј Ковачев из Удружења за дивљу природу „Балкан“. - То објашњава и већу одговорност за њено очување држава, у чијим шумама она живи. На Западу вук је истиснут од стране човека већ у касном средњем веку и у потпуности нестао. Тамо чак постоји велика нетрпељивост према његовој епизодичној појави. Када понека јединка уђе у швајцарску или немачку шуму, одмах настаје велика граја, јер се тамошње становништво одавно одвикнуло од коегзистенције са вуковима. Док је на Истоку, овде, код нас, она традиционална. Људи знају како да живе заједно са вуком, како да чувају своја стада. Свако стадо овде прате пси, који га чувају од напада месождера.“

Велика вучја популација живи у суседној Румунији, а ова врста је најраспрострањенија у Русији, додаје стручњак. Тренутно се спроводе истраживања ради одређивања броја представника те врсте код нас. Према непуним подацима, у бугарским шумама има између 500 и 1.000 вукова. Разрађен је план управљања тог данас ретког за Европу месождера. Андреј Ковачев категорично одбацује тврдње ловаца да имамо исувише велику вучју популацију која уништава дивљач. По њему, ситуација је обрнута – човек може да уништи вука, а уз то и дивљач.

„Највећа претња везана је за човека - каже Ковачев. - Као прво, ловокрађа редукује вучју ловину. Не вук поједе дивљач, већ човек или тачније – ловокрадице. Вук се храни јеленима и срнама, али не он уништава њихове популације. Јер у природи вук је попут болничара, он посеже пре свега на болесне јединке. Док ловокрадице убијају елитне животиње. Друга претња је начин на који се врши одстрел те врсте у Бугарској у циљу регулисања њене бројчаности. То се ради преко потера које угрожавају читаву социјалну структуру вучјег чопора убијајући алфа-мужјака, тј. његовог лидера. Ако треба вршити одстрел вукова, најбоље би било нишанити се на младе јединке које су кренуле у потрази за новим територијама. Али то могу да раде само ловци који познају танчине сличног одстрела, а не потере. Тако да је дужност државе да побрине о обуци специјалних ловаца.“

Какве су основне препоруке у већ израђеном плану управљања вучјом популацијом који се тренутно разматра у јавности?

„Као прво, то је борба против ловокрађе, у циљу очувања вучје лове, што је добро и за нас, људе – да имамо више јелена и срна у шумама - наводи Андреј Ковачев. - Тако ћемо спречити и нападе вукова на стоку. Као друго, ради се о увођењу забране лова у периоду парења илити пролећно-летњој сезони. Тада вукови не живе у чопору, већ у паровима и подложнији су нападу. Међутим, ловци се противе овој идеји. Али у суседним државама попут Румуније, например, слична мера је уведена пре више година и не изазива било какве проблеме.“

По речима Андреја Ковачева, вук има великог савезника у деци. Јер се њој та звер свиђа. Неопходно је радити са малишанима, како би они не гајили лоша осећања према вуку када одрасту, што се дешавало са претходним генерацијама.

Превод: Александра Ливен