15. априла у париском Лувру ће бити отворена изложба „Епопеја трачких царева: Археолошка открића у Бугарској“. То је најзначајнији догађај у културном календару наше земље у 2015. години. Припрема изложбе је почела пре неколико година уз активно учешће министра културе Веждија Рашидова. Која су очекивања у вези са приказивањем трачких блага у Лувру?

„Очекивања бугарске државе требало би да буду веома велика. У потврду тога указаћу на три ствари. Као прво, Лувр је један од највећих и најпознатијих музеја на свету који дневно посети 30.000 људи из целог света. Он је нешто попут Ватикана - држава у држави – изјавио је у интервјуу за Радио Бугарска министар Рашидов. – Друга ствар која Бугарима можда није позната јесте да Лувр нема политику да уступа просторије, него преферира да презентује предмете из својих збирки. Јер као велики музеј он поседује изузетно богате колекције артефаката. Бугарскojсе сада пружа шанса какву никада није имала – да на велика врата уђе у Лувр. Врло често понављам да се то више неће догодити због јасне политике светског музеја.” 

Према министру Рашидову, изложба је могућност да наша земља промовише једну од најбољих ствари које има – своју древну културу. „За Бугарску нема боље рекламе од предстојеће изложбе. Није случајно што  пуно људи већ коментарише ту тему. Предстоји догађај светског значаја“, нагласио је Вежди Рашидов. У току три и по године бугарски и француски стручњаци су свесрдно радили на реализацији идеје о изложби.

„Тракија је доживела економски успон, то је била цивилизација која је имала високу културу – наставља Вежди Рашидов. - А то је могуће, ако постоји снажна привреда. Пронађени древни златни артефакти сведоче да је у питању високо напредна цивилизација.“

Прошла година је била рекордна по броју археолошких истраживања у Бугарској – њих преко 400. Какви су изгледи за ову годину? „Ми још увек нисмо изашли из финансијске кризе“, кажи министар Рашидов и додаје:

„Ако човек стварно жели да ради и воли оно чиме се бави, као и све везано за духовност и културу, за нацију он ће тражити начине. Користићемо европска средства, а стоје нам на располагању и програми. Наравно, то захтева напоре. Морамо прионути на посао, радити на пројектима и конкурисати њима. Иначе, најлакше је да седнеш у министарску фотељу и останеш тамо три године, јер тако пишеш своју биографију. Дакле, припремићемо многе нове пројекте, а тренутно завршавамо старе који су запостављени.”

Археолошка заједница је упозорила да је у циљу привлачења више туриста на неким местима извршена реконструкција некадашњих историјских објеката који личе на Дизниленд. Шта се може урадити на очувању нашег наслеђа у аутентичном облику?

„Природно је да се након археолошких ископавања нешто може реконструисати, конзервисати и сачувати у мери у којој је то могуће – каже Вежди Рашидов. – А ја бих упитао: зар је лоше да је на брежуљку Царевец у старој бугарској престоници Велико Трново реконструисана зграда Патријаршије, као и две-три куле. Зар он није постао посећенији туристички центар? Реконструисана је и тврђава Цари Мали град која се претворила у атрактиван објекат где је прилив туриста заиста велик. Људи више воле да виде нешто, да им се историја прикаже на занимљив начин, а за то је потребна машта.“

Недавно је Софија укључена у мрежу креативних градова формирану од стране Унеска. Тачније речено, она је једна од пет светских филмских метропола поред Брадфорда, Сиднеја, Пусана и Голвеја. Пре три месеца на Унескову листу нематеријалне културне баштине уврштени су Чипровски ћилими који су ткани на вертикалном разбоју. Вежди Рашидов је мишљења да би једног дана центар Софије могао да буде уписан на Унескову репрезентативну листу. Његов сан је да Национални историјски музеј буде премештен у центар престонице.

„Причали смо о томе да је Магура јединствена пећина са непроцењивим праисторијским цртежима. Потребно је, међутим, да одрадимо нешто посла, јер немамо нарочито велике стурчњаке за ову пећинску уметност. Најбољи у томе су Шпанци. Недавно сам разговарао са шпанским министром културе о формирању заједничких екипа које би завршиле истраживања како би се пећина Магура нашла на Унесковој листи.

Превела: Марина Бекријева