За нас Бугаре национални празник 3. март је Дан Ослобођења. Овај дан дошао је након петовековне османске владавине на нашим просторима, након дугогодишњег духовног препорода и национално-ослободилачке борбе чији је врхунац Априлски устанак из 1876. године. Међутим, побуна није била изоловани чин очаја, већ део нове кризе у Југоисточној Европи која је почела устанком у Босни и Херцеговини 1875. године.

Зашто су наши револуционари дошли до закључка да је сазрео тренутак за устанак у Бугарској? Специјални интервју за Радио Бугарска дао је др Димитар Христов са Института за историјске студије при Бугарској академији наука (БАН):

- Пре свега наши револуционари су били свесни да за успех устанка нису довољне само бугарске снаге. Зато су ишчекивали погодан тренутак створен спољним акцијама, које би, какав је био случај са устанком у Босни и Херцеговини, делимично ангажовале турске снаге и тиме олакшале ослободилачки покрет на нашем тлу.

На који је одјек наишао Априлски устанак у европској штампи, који су догађаји за време устанка изазвали најснажније саосећање према бугарској националној ствари?

- Међународну јавност су најснажније потресла зверства приликом угушивања устанка у Батаку и Перуштици. Међутим, знатан део публикација у том тренутку био је посвећен Христу Ботеву – нашем генијалном песнику и истакнутом револуционару, који је са својом устаничком четом запосео аустроугарски пароброд „Радецки” да би се пребацили у Бугарску и распирили нова жаришта отпора. Постоји и један други догађај, релативно мање познат, који је изазвао бурну реакцију у Западној Европи - убиство двојице дипломата у Солуну. Конзул Немачке и конзул Француске су покушали да заштите хришћане у тренутку када је побуњена муслиманска руља у лучком егејском граду почела да их прогања. И постали су жртва ове фанатизоване руље. Било је јасно да европске силе неће остати равнодушне.

Какав је био однос Великих сила према отпочињању, за Бугарску, Ослободилачког рата?

- У то време међународна политика се развијала у систему сложених међусобних односа неколико Великих сила, свака од којих је имала свој интерес. Ситуације попут питања Ослобођења Бугарске увек су биле предмет не само наше жеље за слободом, већ и тих испреплетених међусобних односа Великих сила. На самом почетку било је покушаја решавања ствари дипломатским путем. У том циљу крајем 1876. године сазвана је дипломатска конференција у Цариграду. Али је касније, услед активности самог Османског царства, које је у извесној мери тајно подржавала и британска дипломатија, овај покушај осујећен. И већ је било јасно да је једино решење Ослободилачки рат који је Русија била спремна да поведе, рат у заштиту поробљене словенске браће и православних хришћана. А у Русији су на њега гледали као на реванш за изгубљени Кримски рат.

Припадници којих националности улазе у састав руске војске за време тзв. Ослободилачког рата?

- Практично, број националности је велик – онолики колики је био у саставу огромног Руског царства. У саставу овог Царства постојале су две аутономне краљевине – Краљевина Финска и Краљевина Пољска. Пољске снаге нису учествовале, међутим, било је пољских официра у руском Генералштабу који су такође допринели Ослобођењу Бугарске. Велик је био удео финских јединица које су учествовале у ослободилачким акцијама, посебно код Плевена. Велико је било учешће балтичких народа. У Руском штабу било је много официра и генерала чија су имена звучала као да су немачка. Али, гледано у целини, највеће је било присуство Руса који су у ствари изнели и највећи терет рата. У рату су учествовале и румунске, српске и црногорске оружане снаге.

Шта бисте рекли о учешћу Бугара у рату: какви су они били у окршајима, за време преласка преко Старе планине у тешким зимским условима?

- Они су се достојно понашали и борили. У том тренутку бугарски патриоти су били свесни да је то одлучујућа шанса за слободу народа која се не сме пропустити. Из тог разлога веома брзо почело је формирање добровољачких војних формација познатих као бугарско ополчење. Данас немамо довољно података о бугарским ополченцима, јер спискови уписаних нису потпуни. Ипак, најзначајнији тренутак ополчења била је битка за теснац Шипка, али ополченци су показали велику храброст и херојство и у другим биткама. Бугари су пуно помогли и у обавештајним дејствима. Од изузетног значаја је њихова улога у зимском форсирању Старе планине.

3. марта 1878. г. у Сан Стефану, недалеко од Истанбула, потписан је мировни уговор који предвиђа да у границе бугарске државе буду укључене територије са претежно бугарским становништвом. Међутим, неколико месеци касније Берлински конгрес Великих сила је распарчао Бугарску. Северна Бугарска и Софијски округ су ушли у Кнежевину Бугарску. Територије јужно од Старе планине постале су аутономна област у саставу Османског царства под именом Источна Румелија. Македонија и Једренска Тракија враћене су Османском царству. Тако се национално уједињење претворило у ствар бугарског друштва. Први одлично спроведени и бескрвни корак у том правцу био је Уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије 1885. године. Следећег века наша земља је учествовала у неколико ратова у име те националне ствари. Имала је успехе, али је преживела и катастрофе. Међутим, ослобођење је омогућило Бугарској да крене европским путем развоја.

Превод: Албена Џерманова