Мало ко је у првим данима друге владе премијера Бојка Борисова веровао да ће тешко формирана и крхка коалиција опстати толико дуго и да ће бити кадра да стабилизује земљу након две године потреса, а још мање да ће спровести и те како потребне и болне реформе у циљу превазилажења политичке, социјалне и економске кризе.

100 дана од почетка рада те владе биланс изгледа позитивно-контрадикторан. Социјална стабилност је обновљена, већи део јавних институција већ није подвргнут жестокој ватри од стране различитих слојева друштва и не пати од унутрашњих конфликата. Иначе се влади и парламенту упућују сталне критике и оштре оптужбе, али нико не доводи у сумњу њихово постојање. Након периода исувише противречне и двосмислене спољне политике, Бугарска се вратила на међународну сцену као вредан поверења и веома стабилан партнер и члан НАТО-а и ЕУ. Другачије речено, стабилизација је већ чињеница, неки кажу да је парцијална, али су то само нијансе у ставовима аналитичара.

Што се тиче реформа, овде је баланс успеха и неуспеха колебљив. А тешко да у Бугарској имамо социјалну и економску сферу где нису потребне радикалне промене и побољшање ефикасности. Економија и даље вене, страних инвеститора је све мање, ма колико их зовемо, спољни дуг стално расте, буџетски дефицит се смањује, али још увек је забрињавајући, дефлација одбија бизнис, национална потрошња и извоз буквално чаме. А да и не говоримо о бучном неуспеху пројекта изградње трансевропског гасовода кроз Бугарску „Јужни ток“, на који су – с разлогом или не – власти рачунале да ће им оживити привреду и смањити незапосленост.

Али су и поред тога реформе кренуле. Најнапреднија и најрадикалнија, а можда и најважнија за бугарске грађане је реформа јавног система здравства. Амбициозни и неуморни министар здравља Петар Москов који ужива велико поверење јавности намерава да трансформише цели систем и засада – по свему судећи – има све шансе да то уради. За рачун тога, ништа мање важна реформа пензионог система је запала у ћорсокак већ пре свог старта и тренутно се преиспитује под притиском јавности. У сфери унутрашње безбедности најзад су сазрели за истину да полиција и снаге реда више не могу да раде као у доба тоталитаризма и само да троше огромне паре без икаквог осетног ефекта за обичне грађане. Али ова стварност и даље изгледа недосежна за правосуђе, тако да није случајно да нам ЕК упућује најжешће критике управо у тој сфери. Иако је Брисел практично указао поверење власти, обнављајући плаћања линијом обустављених европских програма.

Свакако, то није цела листа са реформама које треба спровести. Акутна је потреба за променама у области енергетике која има гомилу задужења; реформа државних железница које хитно треба да поврате своје изгубљене позиције. Путна инфраструктура не одговара савременим захтевима са свега десетак километара нових аутопутева годишње. Одбрани су преко потребни модернизација и пренаоружање. О образовању и даље говоримо у будућем времену, а сваке године тржиште је преплављено нискообразованим и нискоквалификованим младим људима... Проблема је толико да је тешко да их само набројимо.

Међутим, првих 100 дана владе „Бојка Борисова-2“ уливају умерени оптимизам и стварају осећај да се бар улажу неки напори у исправном правцу.