Да ли се сећате „Декаде инклузије Рома“? Почела је она пре 10 година, а завршила се пре пар дана. Почетак је стављен у фебруару 2005. г. у Софији на помпезној свечаности уз учешће председника влада свих 12 земаља источне Европе, који су се укључили у инклузију. Десет година касније нико се није потрудио да обележи њен крај, а камоли да поднесе извештај о обављеном послу, јер највероватније ништа није обављено.

Племенита иницијатива је имала амбициозни циљ да највећој мањини у Европи обезбеди једнак приступ образовању, тржишту рада и здравственој заштити и побољша услове живота. Завидну финансијску помоћ обезбедили су Институт за отворено друштво и Светска банка. Негде у средини декаде и ЕУ се укључила у план интеграције, тако што је 2011. г. задужила своје чланице да разраде одговарајућу стратегију. Међутим,

Декада Рома тако и није успела да надскочи суве декларације влада и НВО и видљивих резултата нема. Чаробни ефекат „пре/после“ у ромским четвртима не делује – пре и после Декаде тамо је мизерија иста. Бараке се нису промениле, кућице нису окречене, а импровизоване улице којих нема ни на једној мапи, прекривене су слојевима блата, али не и асфалтом. На свакој кући види се сателитски тањир, али се живот не одвија испред телевизора, већ на улици где се у прљавштини која се на да описати играју деца, а наоколо седе њихове малолетне мајке и неизоставне баке. У таквим гетоима живи бар половина бугарских Рома, а две трећине њих током целог свог живота никада није напуштало махале. „Декада инклузије Рома“ није успела да промени ове статистичке податке.

Јер је остала само на папиру.   Није успела да одмакне даље од извештаја и конференција и „пређе на терен“ - у ромске махале. Иницијатива није нашла (или није хтела да нађе) Роме који би се претворили у покретачку снагу интеграције, већ је тај посао препустила чиновницима. Према невладиним организацијама за заштиту људских права Декада није успела, јер владе нису прихватиле Роме као равноправне партнере, али то је само део проблема. Други део односи се на то да ромске организације и партије за једнократну употребу које су се изродиле (не без финансијске подршке Декаде) нису преузеле улогу бранилаца интереса људи у махалама. А заштитници људских права заборављају још нешто – осим права, људи у друштву имају и обавезе, на пример, обавезу слања деце у школу. До краја „Декаде инклузије Рома“ ништа опипљиво се није десило. Остао је само горки укус узалуд потрошеног новца.

Превод: Албена Џерманова