Управо када је Бугарска први пут у задњих десетак година прекршила Мастрихтске критеријуме за улазак у еврозону и јавни дефицит земље је премашио дозвољени износ од 3 одсто БДП-а, бугарске власти су поново одлучиле да ставе на дневни ред увођење евра. Вероватно је пример Литваније - последње земље која је ушла у зону евра 1. јануара 2015, поново пробудио њихово интересовање за јединствену европску валуту, јер је управо тамо министар финансија Владислав Горанов најавио нове намере владе да од 19 земаља које су увеле евро као националну валуту, затражи путну мапу за обавезе Бугарске и реформе које она мора да спроведе како би ушла у зону евра.

У принципу, увођење евра у земљама чланицама ЕУ је питање које је регулисано још њиховим уговорима о приступању, у које је уписано да оне преузимају обавезу, када буду биле спремне, да своје националне валуте замене јединственом европском валутом. То је до сада урадило 19 земаља које припадају тзв. зони евра. Ван ове монетарне уније остају такве државе као што су Пољска, Чешка, Румунија, Бугарска, Мађарска итд. Разлози за недостатак ентузијазма да у новчаном оптицају оне користе јединствену европску валуту, различите су природе, али ипак постоји и један заједнички. То је све већи песимизам у погледу користи од такве радикалне финансијске и економске реформе с обзиром на не баш охрабрујуће примере које дају неке земље чланице еврозоне, као и не баш тако велика економска достигнућа целе зоне.

Увођење евра ионако остаје обавеза свих земаља чланица ЕУ, питање је да треба изабрати прави тренутак за то. Према експертима, за Бугарску је тај тренутак био пре светске финансијске кризе из 2008. и 2009. године, када су јавне финансије и макроекономски показатељи земље били у одличном стању и задовољавали чак и најстроже захтеве Уговора из Мастрихта. Из једног или другог разлога, али углавном због опрезности како бугарских власти, тако и земаља еврозоне, тада уопште није озбиљно постављено питање званичног склапања одавно уговореног „валутног брака“ између две стране. У оно време нити је Бугарска имала посебну потребу за увођењем евра, нити је валутна зона осећала јаку жељу за пријемом новог члана који би тиме унео додатне проблеме.

Зашто управо сада Софија поново поставља питање увођења евра? Према министру финансија Владиславу Горанову, по том питању постоји политички консензус и можемо очекивати да ће Бугарска увести евро до 2020. г. По њему, Бугарска ће добити од евра, јер ће за њу замена домаће валуте европском имати позитиван економски ефекат. По речима министра Горанова, зајмови ће Бугарску мање коштати, изостаће процена валутног ризика, што би резултирало повећањем страних инвестиција. Он је такође навео да за разлику од осталих држава, приликом увођења евра у Бугарској неће доћи до поскупљења робе и услуга, јер већ постоје механизми за контролу цена.

Међутим, многи посматрачи су мишљења да је зона евра данас осетно изгубила своју привлачност за евентуалне нове земље чланице. Једна од великих нада везаних за евро, односила се на успостављање стабилних девизних курсева. Међутим, слична стабилност се уопште не примећује у зони и евро није оправдао та очекивања. Да заједничка валута није панацеја за решавање унутрашњих економских проблема потврдио је и пример суседне Грчке која је последњих неколико година у финансијској агонији и повија се под ударцима економске кризе. Та два разлога, као и чињеница да 68 одсто Бугара гаји неке резерве према евру, наводе немали део домаћих економских стручњака на идеју да није потребно журити са увођењем јединствене валуте, да треба сачекати да дође до усавршавања заједничких валутних механизама. Тим пре што и друга страна не испољава неку посебну жељу за пријемом Бугарске у зону евра. А и последња незадовољавајућа достигнућа бугарске економије и не нарочито добре блиске перспективе пред нама допунски потхрањују ту обазривост.