Крвава драма у Паризу испровоцирала је писца Росена Тахова да нас поведе у шетњу кроз историју бугарске карикатуре:

Историја бугарске карикатуре почела је још пре Ослобођења Бугарске, када је стварао Хенри Дембицки, први карикатуриста који је повезан са Бугарском. Он је био Пољак који је емигрирао у кнежевину Влашку, данашњу Румунију, а био је пријатељ бугарског песника и револуционара Христа Ботева. Своје карикатуре објављивао је у његовим листовима „Будилник“ и „Тапан“ који су у то време излазили у Румунији. Доказано је да је Ботев давао идеје за већину карикатура које је урадио Дембицки. 1868. године Дембицки је нацртао карикатуру града Русеа, у то време Русчук, на којој је приказано како турски управник града предаје власт новом управнику. У позадини се види река Дунав којом плови брод „Радецки.“ По мени, то сам сазнао пре 20 година, Ботев је о овом броду размишљао скоро 10 година пре његовог судбоносног запоседања и читаве епопеје која је уследила.

Како за време монархије, тако и за време комунизма бугарски карикатуристи су били прогањани, тучени и суђени. Почетком 20. века лист „Балканска трибина“ је повео рат против режима кнеза Фердинанда. Карикатуре Ивана Славова такође боду очи дворјанима због чега су они предузели одговарајуће мере… „19. јануара, нешто пре поноћи, у 23.30 сати Иван Славов је виђен како излази из Градске касине, написао је новинар Георги Николов. У близини зграде данашње Бугарске трговинске банке у улици Грофа Игнатијева карикатуристу су сустигле три особе и напале моткама. Славов је те вечери био пребијен на мртво име због својих карикатура и пошто је задобио тешку повреду главе одвезли су га у болницу.

Свакако наш најпознатији карикатуриста је Александар Божинов. Живим у једној софијској четврти у којој једна улица носи његово име. Јуче сам свратио у њу вођен жељом да јој премерим дужину – тачно 21 корак. И пошто је ово сокаче толико кратко оно није забележено на мапи Софије. И ако је Иван Вазов патријарх бугарске књижевности, Александар Божинов је отац бугарске карикатуре. У његовом „кривом огледалу“ су одражени сви историјски догађаји. Због тога му је Народни суд 1945. године изрекао казну од годину дана затвора. Али како су судије биле великодушне, пресуда је била условна. На исти начин је осуђен и Александар Добринов, који је у затвору лежао пре и после велике историјске прекретнице 9. септембра 1944. године. 1925. године, пар месеци пре него што је извршен атентат у храму Свете Недеље, појавила се пророчка карикатура на којој је аутор приказао исти храм у пламену са натписом: „Ове године Христос неће васкрснути.

О карикатуристи Рајку Алексијеву, једној упечатљивој личности, било је забрањено писати до демократских преображаја код нас. После 10. новембра 1989. године Росен Тахов је био први новинар који је путем штампаних медија јавно поставио питање: „Ко је убио Рајка Алексијева?“

На ово питање је Тахов потражио одговор од супруге Рајка Алексијева која је живела у Бечу.

Претукли су га после 9. септембра 1944, реч је о личној освети - каже Росен Тахов. - Овај човек заслужује да добије своје место у културној историји Бугара. Легендарни лист „Штурец“ (Цврчак) чији је последњи број изашао 8. септембра 1944. године, није једина његова заслуга. Алексијев је био покретач и уредник листа „Барабан“ на чијим се странама први пут појављују његове карикатуре Љенина што је и један од главних разлога да касније буде претучен. Рајко Алексијев је нацртао и карикатуре Стаљина и Хитлера. Алексијева је привео чувени силеџија и убица Лев Главинчев у некадашњој посластичарници „Цар Ослободилац“ у Софији. Одвезли су га у Школу за слепе и слабовиде, одакле је пребачен у болницу Црвеног крста где су га тукли док није издахнуо. То сам сазнао од његове супруге.

За време комунистичког режима случај зборника „Љути чушки“ (Љуте папричице) из 1968. био је један од најамблематичнијих. У истом зборнику су објављени и епиграми Радоја Ралина и илустрације Бориса Димовског. Сакрални потпис комунистичког диктатора Тодора Живкова у зборнику личио је на свињски реп. Зборник је био спаљен, а аутори – кажњени.

Последњи бугарски карикатуриста који је лежао у затвору био је Тодор Цонев. Он је аутор на стотине карикатура Тодора Живкова. 1979. године Служба државне безбедности претресла је кућу сликара и тако је он завршио у затвору. Након промена Тодор Живков је видео карикатуре које су измамиле смех бившег комунистичког лидера.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова