„На почетку све је било на принципу проба-грешка“, тако су започеле сопствену авантуру као пољопривреднице сестре Светлана и Дарина Иванове из Габрова. Једна је по образовању физичар, а друга - стручњак за односе са јавношћу. Њих две су наследиле земљиште у брдско-планинском подручју и решиле да га обрађују на природан начин. Купиле су популарни пре десетак година у нас глистењак – прерађено органско ђубриво уз помоћ црвених калифорнијских глиста.

„Порекло тих црви је заправо у делти Нила - појашњава Светлана. - Оне поседују задивљујућу моћ репродукције и када преваре стајњак, допунски га обогаћују драгоценим за биљке састојцима. Овако добијени органски хумус дуже задржава влагу у тлу и искључује опасност од предозирања каква постоји код употребе шталског ђубрива. И још нешто важно – не садржи макар и мало клијавог семена корова каквог увек има у стајњаку. Први резултати су заиста задивљујући – висина стабала парадајза узгојеног помоћу овог глистењака већа је од висине човека. Сама биљка расте виша, здравија, са чвршћим стаблом и боље развијеним кореном. Али што је најзадивљујуће, парадајз смо могле брати чак и у новембру. А наше је земљиште у планини, где су температуре ниже него у равници. Када смо пробале прве плодове парадајза, његов укус нас је подсетио на детињство и парадајз из бакине баште.“

Младе пољопривреднице су откриле да хумус глистењак садржи ензиме који балансирају исхрану биљака и повећавају отпорност на болести. У то су се убедиле пре 2-3 године, када се код нас појавила опасна штеточина - лисни минер парадајза Tuta absoluta (Meyrick, 1917.), зато што оштећује целе листове плодовитог поврћа.

„Комшија се почео жалити да баца целе кофе парадајза - прича Светлана. - Почеле смо пажљиво пратити развој наших биљака. Било је свега неколико оштећених корена. Сусед нас је питао како смо избегле ову штеточину, којим раствором препарата прскамо биљке. Ми смо му рекле – никаквим, али он нам није поверовао. Касније нам је признао да је кришом долазио и лично се уверио да наш парадајз није ничим третиран. Тада смо му дале од нашег органског ђубрива, он је тим раствором третирао свој парадајз и остао веома задовољан резултатом.“

Позната енглеска изрека „Једна јабука дневно држи вас подаље од лекара“ очито се не односи на било коју јабуку, већ претежно на оне које се узгајају на природан начин, тврде сестре Иванове. Ђубриво произведено уз помоћ црвених калифорнијских глиста обезбеђује биљкама много веће количине микроелемената који улазе у састав ензима. Код парадајза који се узгаја уз помоћ глистењака драгоцених за здравље минерала је двоструко више. Захваљујући природном гнојиву парадајз садржи 59 милиграма магнезијума на 100 грама суве материје, док код примене вештачког ђубрива садржај магнезијума је тек 4,5 милиграма. Највише пада у очи разлика у садржају гвожђа. Код природно ђубреног парадајза садржај тог микроелемента је 1,938 милиграма на 100 грама суве материје док је код вештачки ђубреног тек 1 милиграм.

Младе пољопривреднице из Габрова су убеђене да се домаћи аграрни сектор мора подстицати, јер је у стању да производи воће и поврће одличног укуса и квалитета.

„Као прво, превозни пут домаћих производа је краћи – према томе воће и поврће се може убрати кад је већ зрелије што утиче на његов укус и здравствену корист. Као друго – спречава увоз штеточина из других земаља. Поменути мољац парадајза није типичан за наше географске ширине, него је нам стигао из јужних крајева. Проблем је још већи због тога што се ова штеточина не може уништити помоћу хемијских препарата. У Шпанији је већ узроковала велике губитке за пољопривреднике. Поред тога аграрни производи из увоза уопште нису бољег квалитета од домаћих. Додуше, бугарско воће и поврће имају нешто већу цену коштања – због мањих субвенција и због већег удела мануелног рада. Али пак су зато квалитетнији, а и разлика у цени није толико велика. Пољопривреда је сектор који може да запосли значајну радну снагу и да свим Бугарима обезбеди укусну и квалитетну храну.“

Превела: Ана Андрејева