Година је 1967., када се о култури у Бугарској користе термини попут „културног фронта“, одржава се Први конгрес бугарске културе, а идеологија ствара уметничка дела „на наруџбину“. Али опет у 60-им годинама код нас је забележен и први „пробој“ модерног доба у идеолошки митологизованом простору. Дакле, управо 1967. објављена су блистава дела: „Врхови“ Константина Константинова, „Фрагменти“ Атанаса Далчева и „Дивље приче“ Николаја Хајтова, која се могу окарактерисати не само као „пробој“, већ као права „уметничка експлозија“. И то се одмах осећа. У рецензијама посвећеним „Дивљим причама“, например, се каже да оне поседују „олујну и опојну виталност“, „неодољиву бугарску снагу“, „имплицитну, дубоко скривену и освајајућу чистоту“.
Николај Хајтов улази у књижевност некако случајно. По занимању је инжењер шумарства. Отпуштен због „непоштовања радне дисциплине“ и искључен из Партије, он је осуђен и на 8 година строге затворске казне, која је укинута после две године протеста. Свакако да је требало да на неки начин зарађује за своју породицу. Почео је документарним есејима и репортажама, те се ускоро појавила и његова прва прича, затим друга, трећа… Али је идеја о његовом најзапаженијем делу сазревала више година. Прво је забележена на страницама његових дневника из 60-их година: „Саставио сам „производни“ план ... „Родопске легенде“. Намеравао сам да створим приче по узору на „Старопланинске легенде“ класика бугарске књижевности Јордана Јовкова, мада и не толико лепе. Легенде још нису промишљене и у њима обавезно треба да постоји нешто легендарно – или љубав, или ђаволска сила, или бар неки подвиг у име деце.“
Како је писац радио на свом ремек делу? Ево његове приче која се чува у тонском архиву Бугарског националног радија:
„Ја радим овако: када путујем, причам са људима о свему и свачему што се са њима дешава. То ми је посебно било од користи када сам састављао монографије о мом родном селу, о манастиру, о Смољану. Све су то дешавања о којима сам ту и тамо чуо. Ја их бележим у нотесу. Те онда она постепено сазревају. Ја их не дирам. Годину, две, три. Али чим су једном забележене, те ме ствари стално и одасвуд вребају, подсећају ме да постоје. Очигледно оне поседују неку скривену енергију. И постепено то ми даје неки емотивни подстицај. Почињем да их замишљам, да о њима размишљам, да их чешљам, да их ређам, да тражим финале, смисао. Тако се постепено прича обликује и потребно ми је свега пет-шест дана да је забележим на папиру. Зборник „Дивље приче“ сам написао за пет месеци. Али сам о тим причама размишљао и доживљавао сам их више година. Писање је само питање технике. Тако иду ствари код мене – нешто споља ме додирује, пали. Али постоји и нека идеја, нешто лепо, што ме задивљује. Обично то буди моју осећајност. А чим идеја задобије обрисе, почињем да пишем. Занимљиво је да на почетку увек смишљам крај. Причу можеш започети одасвуд. Можеш да је водиш где год хоћеш. Али треба да је завршиш уметнички преносећи своју идеју читаоцу. То се зове „градња“, „вајање куполе“. Када градиш цркву, прво дижеш усправне, елементарне зидове. Али чим дођеш до куполе, ствари постају замршене. Увек је тешко кад дођеш до финала. Отприлике тако пишем сва моја дела.“
„Дивље приче“ дочарају „понестале обичаје и морал, људске пасије и односе“ пише критичар Јордан Василев. И успех збирке међу читаоцима је био феноменалан и категоричан. За своје дело Хајтов је 1969. одликован Димитровском наградом. Али је седам година после објављивања књиге избила врућа полемика око једне закаснеле и неочекиване тврдње „стручне“ критике да су „морални принципи у књизи сумњиви“. Временом олуја се стишала, али су и даље „Дивље приче“ помало неукроћене. И вероватно због тога један су од драгуља бугарске лепе књижевности.
Превод: Александра Ливен
Бугарска нема своје Прашко пролеће, Плишану револуцију, независни синдикат „Солидарност“, дисиденте типа Вацлава Хавела и Леха Валенсе. Главни разлози за то су психологија и менталитет Бугара и репресије над интелигенцијом након просовјетског..
„Интервју у утроби кита “ - Где си био - питају ме – више од три деценије? - Био сам у утроби Кита. Сви видите, а намерно питате. - Како си се провео - питају ме - три деценије у његовом трбуху? - И то знате – коцку..
„У сваком другом аспекту, сем географског Европа је вештачки конструкт“. Ове збуњујуће речи Маргарете Тачер могу се прочитати у њеним мемоарима. У 80-им годинама 20. века „Челична леди“ је извукла Велику Британију из економске кризе и вратила јој..