Бугарске државне железнице /БДЖ/ су поново у кризи, а њен почетак треба тражити у времену пре приступања Бугарске ЕУ 2007. године. Само последњих десет година број превезених путника и робе је двоструко смањен. Највише је опао број путника и то не због нежеље Бугара да путују. Баш супротно – али разлика је у томе што су они данас много захтевнији у погледу удобности и брзине јавног превоза. А државни монополиста БДЖ у том погледу не нуди ништа квалитетно – просечна брзина возова у нашој земљи је испод 60 километара на сат, вагони и локомотиве су најмање од 25 година и додуше изгледају као да су из неког филма који прича о давним и већ заборављеним временима.

Хронична неспособност државних железница да се прилагоде новим условима и њихово све дубље потонуће у кризу резултат су пре свега конкуренције приватног сектора и лошег државног менаџмента. У ствари, у железничком превозу конкуренција не постоји и он остаје монопол државе. Конкуренција која је упропастила мир бугарских железничара и испразнила њихове рачуне у банкама дошла је од приватних аутобуских превозника који су им одузели велики број путника, јер су понудили боље услуге, иако по нешто већој цени. Са своје стране, упркос сталним персоналним рокадама, менаџмент је и даље зависан од тренутне политичке конјунктуре.

Смањење средстава из државног буџета за ову годину са 90 на 70 милиона евра БДЖ су доживеле као смртни ударац у леђа. Шок је сасвим оправдан имајући у виду да је њима годишње потребно 140 милиона евра, а њихови сопствени приходи износе тек око 47 милиона евра, што чини једну трећину. Ако свему овоме додамо и то да БДЖ имају дугове од 285 милиона евра, финансијски крах компаније постаје очигледан. И није случајно руководство компаније признало да је она практично у стечају.

Што је мање пара, то је лошији квалитет робе, односно услуге - гласи старо и познато економско правило. Велики дугови, неспособност да се носе са конкуренцијом, стално смањење прихода – све ово наговештава мрачну слику пред домаћим железницама чији возови могу да дефинитвно престану да саобраћају. Код оваквог стања ствари не може бити речи о повећању квалитета и обогаћивању нуђених услуга, о примамљивијим понудама за клијенте, о развоју и напретку. А без њих оне полако умиру. То је зачарани круг из ког за сада политичари на власти и менаџри не могу да нађу излаз. А није да нису покушали – било је напора за приватизацију, за модернизацију позајмљеним новцем, постигнут је отпис старих дугова, убедили су Брисел да за наредних седам година за БДЖ додели субвенције у износу од 800 милиона евра.

За сада не постоји јасан план реформи и реструктурирања, мере за спасавање ситуације своде се на укидање возова и отпуштање технолошког вишка. Од понедељка је укинуто 38 возова, а других 10 саобраћаће скраћеном трасом. Од 1. фебруара од укупно 600 возова биће укинуто још 90, а 1.500 железничара биће отпуштено. Размишља се о варијанти да на неким од укинутих железничких линија БДЖ организују аутобуске линије сопственим аутобусима. Све ове рестриктивне мере нису по укусу нити железничара, нити путника железнице који прете да ће изаћи на протесте. Међутим, да ли ће се на тај начин наћи решење нагомиланих проблема и после црвеног упалити и зелени семафор за БДЖ? Тешко да ће се то догодити. Много вероватније је да се поново на дневни ред ставе сва стара питања, која су из области државне политике. Јер тешкоће са којима се суочавају железнице нису проблем искључиво једне компаније, већ питање које се тиче државе као целине, укључујући и њену безбедност.

Превод: Албена Џерманова