„Чекамо оног политичара, који ће моћи да говори занимљиво, и уједно тачно и конкретно“, рекла је у интервјуу за Радио Бугарска доцент Надежда Стаљанова поводом књиге „Језички портрети бугарских политичара и новинара – други део“, која је написана у коауторству са доктором Владиславом Милановим. Обоје су предавачи на Катедри бугарског језика Софијског универзитета „Св.Климент Охридски“ и оснивачи Центра за анализу политичког и новинарског говора. Идеја књиге је да представи одабране моменте политичког говора актуелних бугарских политичара.

„Бугарски политичари испадају из једне у другу крајност када говоре у јавности - каже доц. Стаљанова. - С једне стране њихов говор испуњен је клишеима и апстрактним речима, па га већ зовемо „бриселским новоговором“. То је институционални говор, иза којег се крије исувише мало информације. Има бугарских посланика који воле да демонстрирају своју интелектуалну надмоћ не само над бирачима, него и над својим колегама. То не оставља добар утисак, зато што такав тип говоранције у ствари има за циљ да прикрије нешто што политичар не жели да призна, или једноставно нема шта да каже. Друга крајност је када се политички говор профанизује, а понекад чак и вулгаризује – као да је то разговор међу пријатељима у неформалној ситуацији. Такво језичко понашање, нарочито са говорнице бугарског парламента или преко националних медија, бар нама лингвистима звучи неадекватно. То би требало да буде оваплоћење стратегије „ја сам један од вас, долазим из народа и ваши проблеми нису ми страни – изгласајте ми ваше поверење и ја могу да их решим“. Оно што мени фали, а претпостављам и многим другима, јесте златна средина, тј. политичар, који би могао да говори истовремено јасно и разумљиво, али и тачно. Да на конкретна питања даје конкретне одговоре, који садрже јасну поруку новинарима или бирачима. Још увек недостаје та златна средина, а да и не говоримо о уметности реторике. Још увек очекујемо тај тип политичког говора, без обзира дали ће нас убедити у нешто. Јер чак и ако не станемо на страну говорника, он ће нас ипак заинтригирати – на позитиван начин.“

У својој новој књизи аутори представљају језичке портрете популарних бугарских политичара. Објављени су и интервјуи са бугарским глумцима, песницима спортистима, новинарима и преводиоцима, у којима се акценат ставља на политички говор.

Дали је бугарски политичар изгубљен у преводу? На ово питање одговарају и преводиоци са бугарског на стране језике. Према Маријани Хил „бугарски политичар више воли да се сам губи у преводу. Има политичара, који злоупотребљавају превод, јер не воде рачуна о томе да превод нису само фразеолошке јединице и изрази, него транспоновање културе, менталитета и начина размишљања“. Елена Крејчова – преводилац на највишем политичком нивоу у Чешкој: „Често пута бугарски политичари не воде рачуна о томе да оно што кажу треба да буде преведено, и упуштају се у бесконачно причање, што не би могло да се адекватно преведе консекутивним преводом. Тако они нису свесни да могу сами себи да нашкоде, да остану несхваћени или криво схваћени, пошто преводилац није у стању да запамти и у потпуности понови говор, који траје више од једног минута“. Никола Уермаут – симултани преводилац која ради за две од основних институција ЕУ – Европску комисију и Савет министара, где се преговори одвијају уобичајеним ритмом и обухватају неколико веома специфичних тема: „Ја не радим за Европски парламент, па зато никада нисам морала да преводим пламене говоре политичара, који се труде да се допадну својим бирачима. Тешко је, а понекад чак немогуће да се преведе тачно иступање неког политичара, независно од његове националности, који рецимо чита свој написани говор - брзо и без одговарајуће интонације. Без обзира на то дали је говорник Бугарин или не, ако говори нормалном брзином и донекле импровизује, преводилац ће бити у стању да пренесе његову поруку адекватно и продуховљено.“

Превела: Катарина Манолова