На добром смо путу да поново откријемо једног деценијама заборављеног ликовног уметника – Јакима Банчева. Успомену на његов стваралачки опус обнавља Градска уметничка галерија Софије. И конкретније – њена истраживачка серија „Враћање сећања“, која себи ставља за циљ да разоткрива непозната или слабо позната имена и чињенице из области домаће ликовне уметности. Експозиција посвећена Јакиму Банчеву, приређена је у галерији „Васка Емануилова“.

Банчев је рођен 1884. г., завршио је елитну Априловску гимназију у Габрову. Имао је инспиративне предаваче цртања међу којима је био Георги Митов – брат истакнутог бугарског сликара проф. Антона Митова. Уметничко образовање Банчев је стекао на три ликовне академије – у Софији, Дрездену и Торину. У Италији је дипломирао архитектуру и ликовну уметност. У потрази за америчким сном, провео је десет година преко океана. У његовом стваралаштву посебно се издвајају две велике теме: човек и рат.

„Он је учествовао у Балканским и Првом светском рату, па су му се у психу дубоко урезали ужаси рата. Али код њега нема оне страве којом одишу ратне сцене на великим платнима неких сликара, он изражава пре свега патњу обичног човека и његов бол – каже у интервјуу за Радио Бугарска историчар уметности Пламен Петров. - И та поларизација коју видимо на његовим платнима – с једне стране је волео да слика нага људска тела, а с друге је имао слуха за вапаје ратника на бојиштима у узбурканом периоду 1912-1918. г, чини стваралаштво Јакима Банчева још занимљивијим.

Када се 1933. вратио из Америке у Бугарској је већ одавно био заборављен зато што је остао изолован од актуелних уметничких токова у земљи. Био је видљиво другачији од оних који су давали тон уметности на тадашњој културној сцени Бугарске. Из тог разлога, а можда и због тога што није имао ни најмању амбицију да се некоме доказује, остао је пострани од уметничког живота овде.”

Додуше, САД с краја 20-их и почетка 30-их година са њиховим економским и социјалним проблемима нису биле најповољније место за развој уметности. Када се вратио у домовину, Јаким Банчев је доживео културни шок: уметнички миље није пружао велике могућности јер је био прилично неорганизован, није било приватних галерија, скоро сва дела су приказивана на колективним изложбама, ликовни уметници су били малобројни. И тада је Банчев одлучио да промени занимање. Тим више да му је брат био међу најкрупнијим трговцима лекова у земљи. Управо у његовом уреду Банчев је зарађивао за живот – за себе и своју породицу.

У којој мери је познато и истражено његово уметничко наслеђе?

„Број дела Јакима Банчева која се налазе у државним збиркама је занемарив – истиче Пламен Петров.- Значајан део чува се у фонду Градске уметничке галерије Софије, остатак је у Националном музеју војне историје. Приватни колекционари поседују велики део слика које су непознате и никад нису приказиване пред публиком. Када је боравио у Америци Банчев је направио велики број портрета својих познаника у тој земљи, махом интелектуалаца. На нашу срећу један од његових унука, који тренутно живи у Паризу, још у 80-им годинама је обишао сва места где је живео његов деда и успео да фотографски документарише оно што је створио у Америци. У стану у коме је сликар живео у Софији, такође се чувају нека његова дела. Ми наравно нисмо у стању да све то прикажемо. За сада је наш циљ много скромнији – да одшкринемо врата и омогућимо љубитељима ликовних уметности да упознају делић стваралаштва Јакима Банчева.“

У току је припрема монографије замишљене као детаљна прича о животном и стваралачком путу сликара, а биће илустрована репродукцијама његових дела. Њихов број ће бити знатно већи од слика приказаних на изложби у Градској галерији Софије.

Превела: Ана Андрејева