У децембру 1948. г. на Петом конгресу Бугарске комунистичке партије (БКП) тадашњи председник владе Георги Димитров изрекао је за оно време чувену реченицу: „У току 10-15 година Бугарска треба да достигне оно што су други народи у другим условима достигли у току једног столећа“. Тако су ударени темељи убрзаној индустријализацији земље. Од 1949. почело је извршење петогодишњих планова развоја привреде, а капитална улагања су била усмерена првенствено на тешку индустрију.
1963. година била је амблематска за индустријализацију. Пуштени су у рад металуршки комбинат „Кремиковци“ и петрохемијски комбинат у Бургасу. У Тонском архиву БНР чува се звучна слика са отварања рафинерије нафте код Бургаса 30. децембра 1963. г. На церемонији уприличеној поводом тог догађаја говори председник владе и први секретар Централног комитета БКП Тодор Живков:
„Драги грађевинци и монтажни радници из петрохемијског комбината, драги радници, инжењери, техничари, драги гости, Наш народ испраћа 1963. годину још једном великом радном победом. Нису прошла ни два месеца откако је гигант домаће црне металургије - комбинат у Кремиковцима пуштен у експлоатацију. Данас овде, у другом крају наше домовине, на обали Црног мора, отварамо први у земљи петрохемијски комбинат. Шта представља за нас ова рафинерија нафте? Она је пионир домаће петрохемије. Својом модерном опремом, капацитетом и великим производним могућностима она ће бити једна од окосница развоја не само тешке хемије него и осталих индустријских грана у Бугарској. Комбинат ће одиграти значајну улогу у развоју грађевинског сектора, саобраћаја, пољопривреде. Две инсталације рафинерије које су већ пуштене у рад, у наредној години-две дана ће прерађивати по 2 милиона тона нафте годишње. Тиме ће се знатно повећати благостање земље, прошириће се и сировинска база прерађивачке индустрије. Тако ћемо моћи да обезбедимо баланс потрошње енергије у земљи.“
Савет министара је донео одлуку о изградњи петрохемијског комбината код Бургаса 1959. г. Камен темељац за изградњу рафинерије је положен 5. новембра 1960., а крајем 1963. комбинат је пуштен у експлоатацију. Период од 1966. до 1970. г. је познат као „Петољетка хемије и органске синтезе“. Тада су изграђени нови капацитети за производњу хемијских сировина и артикала, а 1971. г. је отворен други петрохемијски комбинат – недалеко од града Плевена.
Крајем 90-их година минулог века оба предузећа су приватизована. 1999. г. бургаску рафинерију је купио руски нафтни гигант „Лукоил“. Пола века после покретања тешке индустрије у Бугарској, једино „Нефтохим“ Бургас је довољно модернизован, успешно послује и обезбеђује велики број радних места локалном становништву. Рафинерија „Плама“ у Плевену обуставила је рад 1998. и упркос постојању заинтересованих купаца она није поново пуштена у рад. Није пуно различитија ни судбина „гиганта наше црне металургије“ – железаре у Кремиковцима. Њена приватизација 1999. један је од примера неуносних послова продаје државне имовине после пада тоталитарног режима 1989. године. Крајем 2010. железара је отишла у стечај и сада распродаје покретну и непокретну имовину.
Превела: Ана Андрејева
Бугарска нема своје Прашко пролеће, Плишану револуцију, независни синдикат „Солидарност“, дисиденте типа Вацлава Хавела и Леха Валенсе. Главни разлози за то су психологија и менталитет Бугара и репресије над интелигенцијом након просовјетског..
„Интервју у утроби кита “ - Где си био - питају ме – више од три деценије? - Био сам у утроби Кита. Сви видите, а намерно питате. - Како си се провео - питају ме - три деценије у његовом трбуху? - И то знате – коцку..
„У сваком другом аспекту, сем географског Европа је вештачки конструкт“. Ове збуњујуће речи Маргарете Тачер могу се прочитати у њеним мемоарима. У 80-им годинама 20. века „Челична леди“ је извукла Велику Британију из економске кризе и вратила јој..