Кажу да су Родопи чаробна планина. С разлогом. Некадашње царство митског Орфеја плени својом лепотом, а у недрима крије неслућена природна богатства. Недавно су крај Крумовграда археолози пронашли најдревнији рудник злата у Европи, који и дан данас има поприличне залихе. Битка о будућности тог археолошког објекта најбоље илуструје дилему у којој се Родопи налазе – дали да се определе за одрживи туризам или да и даље развијају рударство. У нашем модерном свету тешко је спојити једно са другим.

Планина поседује велико рудно богатство, пре свега обојених метала. У 60-тим годинама прошлог века Бугарска је била међу водећим извозницима олова и цинка у свету. Међутим интензивна експлоатација рудника била је агресивна према природи те бајне планине. Пад Берлинског зида 1989. подударио се са наглим падом цена олова и цинка на међународном тржишту. И некад основано совјетском помоћу рударско предузеће ГОРУБСО распродато је у бесцење, а регион је постепено почео да губи становништво.

„Тренутно рударство у Родопима покрива тек петину производње у прошлости - каже Димитар Сабев, један од аутора испитивања спроведеног на идеју фондације „Фридрих Еберт“. - Да није рударства, житељи Родопа умрли би од глади. Једино што им преостаје јесте или да се преселе, или окрену примитивном кућном газдинству да би бар обезбедили прехрану.“

Без обзира што су после 2004. цене обојених метала на светским берзама доживеле прави бум, плате рудара у овом крају су доста ниске – негде око 800 лева, што не би могло да мотивише младе људе. Осим тога људи још увек памте какве је еколошке штете проузроковала ова индустрија у прошлости, каже један други учесник испитивања, Руслан Јорданов. Највећи рак ране су старе, али још увек активне депоније флотацијске јаловине рудника:

„Депонија јаловине крај села Ерма река функционише већ скоро пола века. И у ствари отиче се у природно корито истоимене реке. Према данашњем законодавству, она уопште не би смела да постоји. Драстична је ситуација и са депонијом јаловине крај Крџалија, удаљеном свега стотинак метара од оближњих села. Да несрећа буде још већа, на супротној страни налази се обласна депонија смећа. Прави геноцид. Велики проблем су и напуштени државни рудници, о којима нико не брине. Последица је трајно загађивање река у рударским пределима.

Није тешко претпоставити да су и здравствени проблеми становника ових крајева озбиљни, и понајвише силикоза – најстарија позната професионална болест.

У исто време и даље стижу нови предлози о отварању рудника и огромним инвестицијама – домаћим и страним. Неки чак тврде да се Родопи могу претворити у нови Клондајк. Док други, као што је бугарско-холандски пројекат „Ново трачко злато“, рачунају на дивну родопску природу која је непроцењиви ресурс за развој одрживог туризма, нарочито ако се томе додају богатство минералних извора и историјска прошлост легендарне планине. За разлику од било каквих подземних рудних богатстава ово би заиста био неисцрпни ресурс. Ово мишљење дели и Маријана Христова из Грађанске иницијативе за забрану шкриљног гаса. Она истовремено наводи и алтернативну индустрију – рециклажу електронског отпада, који садржи безброј вредних метала:

„Од рециклаже једне тоне електронског отпада добија се скоро 20 грама злата, поред примеса свих других вредних метала. Док код обичног копања руде од једне тоне златне руде добија се највише 3-4 грама тог метала. Осим тога бугарска златна руда је поред чилеанске са највећом садржином арсена. Зато се не може обрађивати без високо ризичне цијанидне технологије. Да и не говоримо о изузетно ниским концесионим таксама за налазишта, од којих држава не добија скоро ништа.

Поред тога што гарантује одрживост на дужи временски рок, туризам нуди и шири спектар запошљавања становницима Родопа, нарочито женама које су за сада подвргнуте жестокој експлоатацији у раштрканим ту и тамо малим приватним кројачким предузећима. Многе од њих имале би много бољу и сигурнију будућност у угоститељству и хотелијерству, а такође у еколошкој пољопривреди или локалним занатима. Проблем је у томе што бар за сада еколошки и културни туризам у том региону чине своје прве кораке.

Превела: Катарина Манолова