Руски председник Владимир Путин је синоћ у Анкари објавио престанак изградње гасовода Јужни ток, који је требало да доставља гас за Европу кроз Бугарску. Још оштрија је била реакција шефа руског џина Гаспрома Алексеја Милера. Двојица су директно оптужила за неуспех Бугарску, која је по њима поклекла пред туђим интересима, алудирајући на Европску комисију, и не спроводи политику суверене земље. Владимир Путин је рекао да би Бугарска само за транзит гаса добијала годишње 400 милиона евра. И да би још више увредио Софију, руски председник је додао да ће уместо Јужног тока градити морски гасовод кроз Турску који ће преко Грчке опет снабдевати Европу руским гасом.

После заоштравања односа Брисела и Вашингтона са Москвом много аналитичара је мишљења да ће се негативни однос ка гасоводу високих званичника у Европи и Америци, само повећавати. Час дипломатски, час отворено и недвосмислено западни лидери су објашњавали да од тог гасовода неће бити неке посебне користи када су у питању енергетска безбедност и диверсификација извора, јер ће се овим гасоводом опет испоручивати руски гас и доћи ће једино до диверсификације маршрута испорука.

У Бугарској однос према Јужном току није био једнозначан. Русофили су сматрали да ће земља профитирати од цевовода на бази прихода од транзитирања гаса, а побољшаће се и ниво сигурности испорука, јер ће Бугарска добијати гас директно од испоручиоца, без несигурних посредника каква је например Украјина. Проевропски расположени стручњаци и политичари пак су понављали да директне руске испоруке само повећавају зависност земље од Русије. Они су искористили и негативан однос Европске комисије ка гасоводу, која га не сматра важним и стално подвлачи да је он у раскораку са европским законодавством. Чим се нашла између чекића и наковња, Бугарска је одлучила, не без осетног притиска споља, да замрзне изградњу цевовода. Значајну улогу у корист тог компромисног решења је одиграло и заоштравање односа између Русије и Запада због конфликта у Украјини. Притисак од стране Москве у супротном правцу није био довољан да убеди Софију да не поштује захтеве Брисела.

Један од основних аргумената бугарских експерата у прилог Јужног тока био је и остаје неопходност од дивесификације маршрута испорука да би се на тај начин постигла већа сигурност. Шта значи прекид испорука, то смо већ видели пре 5 година, када су током зиме испоруке гаса Украјини обустављене што је погодило како бугарска домаћинства, тако и бизнис. Ситуација се још више погоршала када су велики економски и политички интереси наметнули изградњу Трансјадранског гасовода (Trans Adriatic Pipeline - TAP) уместо Набука Запад, који је требало да кроз територију Бугарске транспортује азербејџански гас до Европе. После ове одлуке разочарање у Бугарској било је велико. Сада је наша земља по други пут лишена учешћа у великом међународном енергетском пројекту и претворила се у жртвеног јарца геополитичких конфликата и интереса, а поврх свега се нашла у улози оптуженог за неуспех пројекта. То ће свакако створити додатну напетост у односима Софије и Москве. Ако се има у виду општепозната чињеница да због сличне историје, културе и религије руски и бугарски народ гаје топла међусобна осећања, све ће то вероватно навртати воду на воденицу антиевропљана, који и овог пута неће пропустити да за насталу кризу оптуже Брисел.

Код тако створене ситуације после одлуке Русије да обустави рад на изградњи Јужног тока и ако се узме у обзир чињеница да су Бугарској хитно потребне сигурне испоруке гаса, рекло би се да у догледној будућности за земљу не постоји друга опција него да се убрза изградња интерконекција са Румунијом, Турском и Грчком, да би се тако обезбедили алтернативни путеви за допремање гаса потребног домаћинствима и индустрији. Наравно, било би најбоље ако се пронађу довољне и економски исплативе залихе гаса на бугарској територији. Како се то обично каже – нада умире последња.