Почетком лета, када је данима лило ко из кабла, у Созопол, где је још из детињства проводио лета, стигао је један мушкарац. Са собом је понео десет флаша вотке са намером да се у њој утопи. Созопол из оних година није био начичкан хотелима као што је данас, није још било шаренила тезги, ни гужви туриста. Камера је запечатила прелепо море – каткад мирно, каткад бурно, затим подводне дубине, чисте плаже као и једну стару брвнару која чува мучне успомене и старе кривице. Да ли ово место може зацелити ране из прошлости, улити наду и придати неки смисао данашњици?

Филм „Потонуће Созопола“, снимљен према истоименом роману Ине Влчанове, даје одговоре на ова питања. Редитељ овог остварења Костадин Бонев, добитник је бројних бугарских и међународних награда за своје документарне и игране филмове. Филм „Потонуће Созопола“ недавно је освојио одликовања за најбољи сценарио и за женску улогу, награда је припала глумици Снежини Петровој на фестивалу бугарског играног филма „Златна ружа“. Овим филмом је почело јесење издање фестивала „Киноманија“.

Ево шта је испричао у интервјуу за Радио Бугарска Костадин Бонев:

Које су по Вама јаке стране сценарија, да ли Вам је било лако да романску причу Ине Влчанове пренесете на екран?

Веома ретко се деси да ми се неки роман толико допадне да одмах пожелим да га преточим у филм. Такав је био овај случај. Након првог ишчитавања роман изгледа лак за кинематографски приказ и морам признати да на почетку нисам био свестан шта ме очекује. Са Ином смо се латили посла и ево, три-четири године касније, срећни смо са финалном верзијом.

По Вама прошлост, садашњица и снови постоје истовремено на филму, који је узрок томе?

У читавом нашем животу прошлост и садашњица се преплићу. Оне постоје паралелно, а истовремено и заједно. Ми смо у сталном контакту са нашим најмилијима, који више нису међу нама, са којима „разговарамо“ у мислима. Успомене нас увек прате и понекад нам се чини да се ово или оно догодило мал те не јуче, ма да је од тог догађаја протекло 20, 30 или више година. Дешава се да западнемо у стање у коме нам је представа о прошлости реалнија од онога што нас тренутно окружује.

Кажете да свако има свој Созопол, да град, онакав какав га знамо из прошлости и какав га волимо, тоне. Како би изгледао Ваш Созопол?

Искрено се надам да то буде леп Созопол зато што чувам драге успомене и гајим топла осећања према том граду у који сам се још више заљубио док смо радили на филму. Верујем да ће га и гледаоци заволети, премда ће им се можда учинити другачији од града који познају.

Да кажемо и то да је музику за филм написао Николај Иванов – утемељивач прве домаће амбијенталне и етно групе „ОМ“. Костадин Бонев сарађује са њим већ подужи низ година и изузетно цени његову креативност. На овом филму музика игра велику улогу, јер се у њему увелико рачуна на интуитивне поруке. Она, као и ликове које је запечатила камера Константина Занкова, умногоме доприносе посебној атмосфери која влада у филму „Потонуће Созопола“. „Јако бих хтео да овај филм нађе своју публику – у Бугарској и ван земље. Интензивно радимо на његовом промовисању на разним фестивалима“ – каже Костадин Бонев.

Превела: Ана Андрејева