У Националној галерији ликовне уметности у Софији отворена је неуобичајена изложба на којој су приказани портрети логораша из Белена. Повод је 25-годишњица почетка демократских промена. Цртеже је тајно урадио Петар Бајчев – доктор права који је уједно био и ликовни уметник. Био је осуђен на пет година принудног рада у логору. Лица приказана на портретима обрела су се у Белену из политичких или „биографских“ разлога. „Данас је више него икада жива успомена о њиховим патњама која никад неће бити избрисана из памћења наше нације и из наше историје. Ми то нећемо допустити. Желим успеха овој изложби. Нека она буде пробој зида лажи и заборава. Нека истина заувек остане наша заједничка ствар“ - поручио је на отварању изложбе председник Росен Плевнелијев.

Организатор експозиције је Институт за истраживање новије историје. Он прикупља личне сторије, документе и приче повезане са периодом комунистичког управљања. У његовом архиву чува се око 10 хиљада страница са интервјуима људи који су у оно доба били одведени у логоре или стрпани у затвор. „Желимо да утврдимо каква је истина о тим годинама из наше недалеке прошлости и да је пренесемо младим нараштајима – истакао је проф. Ивајло Знеполски, директор Института. – Када дочаравамо тај период, настојимо да историјску слику понудимо кроз судбину конкретних људи. Шта се догађа човеку кога је прегазила машина насиља, која је прекинула његов животни пут, учинила непотребним његова знања, квалитете, таленте и прогнала га на маргине друштва? Петар Бајчев нашао се међу тим новим паријама које је комунистичка власт послала у логоре, одвојила га од породице и приморала да живи у неподношљивим условима. Чак и када је ослобођен из логора није му било допуштено да ради у струци и да се врати кући. Упркос свему томе он нам је оставио наслеђе које показује да је био човек снажног карактера и воље, који осећај унутрашње слободе није изгубио ни у логору.

Из те огромне једноличне масе људи, обучених у поцепане војничке шињеле или у шта год су нашли, он је издвојио групу појединаца који су му пуно значили. Била је то бивша елита Бугарске: посланици, министри, вође политичке опозиције, буржоаских партија отпре 1944., генерали, индустријалци, банкари. Постојала је нека врста солидарности тих људи који су настојали да буду слободни и који су такви и остали упркос неподношљивој ситуацији у коју су били стављени. У томе је двострука вредност наслеђа Петра Бајчева – с једне стране он нам поручује: немојте заборавити да сам у годинама комунизма сачувао те цртеже које сам илегално изнео из логора. Ови портрети сведоче и о нечем другом - наиме у мукотрпним условима у којима је био принуђен да живи он је успео да избори личну слободу и простор да са људима општи и слика их. Да би тиме посведочио: то су били они, они су били тамо и изгледали су тако. Особе које су вам познате из штампаних издања, из министарских фотеља, претворени су у ово што сад видите. Ја, Петар Бајчев, о томе сведочим као неко ко је био тамо.“

Отварању изложбе присуствовали су син и кћи сликара – Илина и Веселин Бајчеви.

„Тешко да је наш отац у оним годинама, када је у часовима слободним од принудног физичког рада цртао на папиру, који би му се нашао при руци и стенографски бележио неке чињенице из живота логораша, могао замислити данашњи дан – рекла је гђа Бајчева. – На једном од четири папирића, стенографски исписана и илегално послата нашој мајци, читамо: Сачувај ове белешке. Можда ће ми једног дана затребати. Тог „једног дана“ он није успео да дочека, али се потреба за њима појавила и ова изложба је доказ тога.“

Превела: Ана Андрејева