14. новембра, у оквиру фестивала „Киноманија“, публика ће имати прилику да види документарни филм новинарке Дијане Иванове „Чуј“. Четврт века након почетка демократских преображаја филм нас враћа историји и улози радија „Слободна Европа“ у тим променама. Зашто је створени од стране САД медиј који је емитовао из Западне Немачке сматран једним од најопаснијих непријатеља комунизма, а с друге стране - извором информација и алтернативних мишљења за генерације Бугара?

„Филм садржи личне приче три жене које веома емоционално говоре шта значи за њих и њихове породице „Слободна Европа“ – каже у интервјуу за Радио Бугарску Дијана Иванова. – „Слободна Европа“ попунила је једну празнину - истине, одсуства чињеница. Ја сам рођена 1968., скоро и да нисам имала прилику да слушам ту радио станицу, јер смо до 1986. живели у Михајловграду, где је чујност била лоша. Међутим, сећам се да је прва информација коју су нам пренели о хаварији у Чернобиљу дошла управо из „Слободне Европе“, тако смо сазнали за то. Тако да је „Слободна Европа“ била и медиј који представља другу тачку гледишта, тера те да размишљаш. Ова друга тачка гледишта није обавезно била моја, није увек била исправна, али је радио на неки начин пружао други поглед, чисто интелектуални ако хоћете, на оно што се догађа, с обзиром да је имао на располагању огромне информационе изворе, који овде нису били дозвољени.“

Према Дијани Ивановој, тај радио је чисто емоционално променио судбине – чак тинејџера, људи који су 60-их и 70-их година преко његових радиоталаса слушали музику. „Различитим генерацијама пружао је различите ствари. Међутим, емоција коју сам ја доживела преко сећања слушалаца била је невероватна. И желела сам да то пренесем преко тог филма, јер их је касније натерала да учине нови избор у животу - каже новинарка. - Радио је имао још један изузетно снажан период у 90-им годинама. Тада се за време управљања Жана Виденова догодила и велика криза. Бугарска је буквално хрлила у понор. И у том периоду ова радио станица је поново одиграла веома битну улогу, јер је окупила екипу изузетно талентованих новинара. Они нису служили интересима неке економске групације, али су алармирали да Бугарска постепено потпада под различите сфере утицаја. Радио је могао себи дозволити храброст да буде критичан посматрач свега тога, али уједно с тим да тражи и позитивне примере, да упоређује процесе са овим у осталим земљама у постсоцијалистичкој транзицији.“

Дијана Иванова је радила у „Слободној Европи“ до 2003. Да би урадила свој филм, истраживала је бројне архиве радија. Шта је највише импресионирало?

„Оно што ме највише импресионирало су интервјуи из 1989. године. Радила их је већином Румјана Узунова, али су јој помагале и њене колеге, јер она није била сама, била је део огромне екипе. Постоје потресни интервјуи са исељеним бугарским Турцима (за време такозваног Препородилачког процеса) и са људима који су тада били раштркани по целој земљи па се ниједан други медиј није занимао за њих. Била сам одушевљена понашањем Румјане Узунове – које је било изузетно људско, са пуно емпатије и саосећања. Она заправо не поставља питања. И то је оно што бих желела да се чује и види у мом филму. Стога је и назив филма – „Чуј“ дошао управо због снаге речи које она изговара. Невероватно је колико снаге има у тим речима - „Чуј“ и „Чујем вас“, када су изговорене са пуно разумевања и човечности.

Оно друго што је запазила Дијана Иванова, то су пропагандни филмови против радија из 60-их и 70-их година, као и с краја 1989. Ево једног примера – неки Бугарин се враћа у домовину јер је наводно разочаран Западом, али га је у ствари Државна безбедност наговорила да се врати, што наравно остаје непознато за гледаоце. У филм је укључено и једно сачувано саслушање песника-дисидента Петра Манолова из 1989. – о томе шта се могло рећи на таласима „Слободне Европе“, јер се није могло рећи нигде другде. Приказане су тачке гледишта како слушалаца, тако и новинара, радника Државне безбедности, агената, америчких директора. „И у том сучељавању различитих светова ја остављам гледаоца да сам осети и доживи оно време. За мене је било важно да пустим архива да сама говори. У том филму не чује се мој глас, причају људи и архиве“, закључује Дијана Иванова.

Превела: Катарина Манолова