Деветог новембра пре 25 година Берлинци су срушили мрски зид, симбол подељене Немачке и подељене Европе, границу између два света. Обарили су га чекићима и пијуцима. Опека за опеком. Тога дана атак је дошао некако изнебуха, али не и срозавање радничко-сељачке републике. Више месеци на хиљаде грађана Источне Немачке је протестовало у Берлину, Лајпцигу, Дрездену, Ростоку. Њихов је број нарастао из дана у дан, а захтеви су постајали све храбрији: слободно путовање на Запад, слободни избори, промена система. И све се то десило годину дана после пада Берлинског зида – када се Немачка поново ујединила.

За нас је пад Берлинског зида био неочекиван. Још неочекиваније је нас спопао и 10. новембар. Само дан после пада зида пао је и Тодор Живков. Унутарпартијски пуч је свргнуо с власти комунистичког управника са најдужим стажем у Европи. Били смо толико запањени да чак није дошло до спонтаних израза радости. Вечерње вести телевизије тог петка можда су најгледанија емисија за сва времена код нас. Људи су остали код куће, иза сигурних зидова својих станова и нису могли да верују својим очима – након 35 година на челу државе, при чему за живота, Живков се опростио од Партије и државе. Мало ко је очекивао сличан преокрет. И поред „гласности и перестројке“, и поред демонстрација у Немачкој Демократској Републици, у Бугарској није било масовних манифестација. Чак су еколошки протести у Русеу и Софији уочи 10. новембра били ништа више до инсистирања да стекнемо бар неку слободу и да живимо у демократији.

Дакле, датум једног пленума комунистичке партије се претворио у симбол демократских промена у Бугарској. А какав је симбол, такве су и промене. У јесен 1989. на тржишту се појавио нови сувенир – празна бочица са етикетом: „Последњи дах комунизма“. Врло брзо се показало да то уопште није био последњи гутљај ваздуха комунизма.