10. новембар 1989. године - почетак демократских промена у Бугарској. Датум који је означио почетак озбиљних преображаја на скоро свим пољима код нас, а седма уметност је била једно од њих. Како је период који је уследио после 10. новембра 1989. утицао на развој бугарског филма сазнали смо од истакнутог филмског критичара, проф. Божидара Манова:
„Раније је филмска индустрија у потпуности била зависна од државног апарата, снимало се око 25 филмова годишње за приказивање у биоскопима и још толико за Бугарску националну телевизију. Читаву продукцију је финансирала држава - једини могући продуцент у оно време. Касније, тачније после 1992. године, када је увелико ослабљен монопол државе у производњи филмова, појавиле су се независне приватне продуцентске куће које су почеле снимати бугарске игране, документарне, цртане филмове са скромним конкурсним финансирањем. Паралелно с тим је БНТ наставила да производи филмове као и пре, с тим што су се производњи филмова придружиле и нове, комерцијалне телевизије.“
С друге стране, у међувремену је захуктала приватизација биоскопских дворана, што је ускратило приступ публике домаћем филму, поготову у мањим градовима.
И још: развој технологија довео је до дигитализације биоскопа због чега је опала тражња за традиционалним филмским тракама. У данашње време, које је време динамично-хаотичног развоја, бугарски аутори, поготову они који стварају у играном жанру, као да су пропустили детаље и главне теме које су нам промене донеле. Све је то резултирало наглим падом производње, било је и година у којима није снимљен ниједан филм, прича филмски стручњак. Отварањем земље према осталом свету и повећањем могућности за производњу филмова, почело је и оживљавање домаће филмске индустрије. Филмови као што су „Свет је велики и спасење је иза угла“ и „Источни комади“, као и „Дзифт“ и неки документарци освојили су многе престижне награде на међународним такмичењима. Али упркос томе:
„Домаћи филм се налази у тешкој кризи која траје већ 25 година, ако изузмемо повремене мале успехе. Наравно, један од главних проблема је слабо финансирање, али вапаји: „Дајте нам више новца“ нису једини могући начин за проналажење решења. Потребно је да се изврши реорганизација процеса финансирања и производње. Већ одавно се говори о променама у критеријумима, у начину финансирања и субвенционисања, а намеће се и питање озбиљније дистрибуције бугарских филмова уз одговарајуће тржишне преференције које држава мора да обезбеди.“
С друге стране, дошло је и до смене генерација. На недавно одржаном фестивалу „Златна ружа“ у Варни аутори више од половине филмова у такмичарском програму (15 дугометражних и 19 краткометражних) били су млади редитељи који су на овом форуму дебитовали. Једна важна и охрабрујућа чињеница коју овде свакако морамо поменути. Реч је о људима који су своје пројекте завршили упркос тешкоћама на које су наишли.
Шта су нам донеле могућности успостављања контаката са страним редитељима и награде које су добили млади бугарски таленти у иностранству?
„Реч је о непроцењивој користи. Захваљујући тим контактима, ако ништа друго, онда бар имамо могућности да видимо у ком правцу иде европски и светски филм, који су технолошки новитети, шта занима публику. Недавно се са 62. Међународног филмског фестивала у Сан Себастијану, један од најпрестижнијих филмских форума поред оних у Кану, Берлину и Венецији, вратио бугарски филм „Лекција“ који је редитељски деби младе Кристијане Грозеве и Петра Влчанова. Остварење је добило Велику награду у категорији деби филмова међу 12 номинованих филмова.“
Да ли је бугарским гледаоцима ускраћен приступ нашим продукцијама како на великом белом платну, тако и на малом телевизијском екрану?
„Када је реч о домаћим серијама снимљеним последњих 5-6 година могу да кажем да их гледаоци очекују и прате са великим интересовањем. Наравно, што се квалитета тиче, не можемо да их упоредимо са филмовима, што је и нормално. Али када је реч о великом платну, нажалост, бугарски филмови не могу да издрже конкуренцију америчких блогбастера.“
Страни филмови се приказују у конкурентском окружењу у тржним центрима, дакле, бугарски филм се суочава са проблемом нелојалне конкуренције. И сами гледаоци више воле динамичне америчке акционе филмове. Док је уметнички филм, каквом можемо назвати већину бугарских филмова, неоправдано гурнут у ћошак, где поглед публике не досеже. Нажалост, то су чињенице које су потврдили месечни и годишњи статистички подаци.“
Потпуно замршена ситуација, а економски положај земље, нажалост, додатно отежава ствари.
„2015. године бугарски филм ће обележити своју 100. годишњицу – 1915. године је снимљен први играни филм код нас „Бaлгаран је галантан“. Можда ћемо се приликом прославе ове значајне годишњице напокон суочити са горком истином о бугарском филму? Стога, ако апели имају смисла, ја се држави обраћам са молбом да подржи бугарски филм, гледаоцима – да му посвете заслужену пажњу, а бугарским ствараоцима – да се мобилишу како се не бисмо обрукали уочи 100-годишњице.“
Превела: Ајтјан ДелихјусеиноваПрича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...