Пре 25 година, 10. новембра, пленум Централног комитета Бугарске комунистичке партије разрешио је дужности генералног секретара партије Тодора Живкова. Отишла је једна епоха у историји Бугарске, почела је транзиција на демократију и тржишну економију.

Какви су били спољашњи и унутрашњи разлози промена у источној Европи пре четврт века?

„Промене су везане за односе два велика блока која су тада постојала и њихових лидера, а то су САД и СССР и за пораз Совјетског савеза у трци коју зовемо „Хладни рат“. У земљама источне Европе оне су изазване кризама до којих је дошло у Савету за узајамну економску помоћ и Варшавском пакту. Али и у односима између новог совјетског лидера Горбачова и старих лидера тих држава“, наводи доцент др Илијана Марчева са Института за историјска истраживања Бугарске академије наука. По њој, иако су политички разлози на површини, промене су условљене и другим факторима. После Другог светског рата су започеле индустријализација и урбанизација, које су створиле нови средњи сталеж. То су становници већих градова. Поређења ради, код нас је 1939. 80 процената становништва живело у селима, док 1989. у градовима већ живи 67 одсто. „1944. смо имали 8 универзитета са 15 хиљада студената, а 1989. високих школа у Бугарској је већ 30 са 133 хиљаде студената - наводи доцент Марчева. - Спроводи се политика научно-техничког прогреса и интелектуализације рада. И све то утиче на социјалну структуру Бугарске. Слична је ситуација и у осталим источноевропским земљама. Изградња новог средњег сталежа је карактеристична и за тадашњу западну Европу. Али док је тамо друштво плуралистичко, на истоку Европе постоји диктат једне идеологије. Обично се ради о комунистичким или социјалистичким партијама и једнопартијском управљању. Због тога крајем 80-их година тај велики нови средњи сталеж чији су представници чиновници, учитељи, научно-техничка и уметничка интелигенција, војна лица, тежи индивидуалним слободама којих нема у тадашњем систему.“

С друге стране, владајућа политичка класа из 70-их и нарочито 80-их година покушава да се репродукује, иначе речено да омогући својим наследницима да без било каквих напора стану на чело управљања. Високо образовање није довољно за лични просперитет, каква је природна тежња средње класе. Тако је дошло до сужавања путева за напредак и она почиње да тражи могућности за социјално и политичко израстање. Тако се међу представницима интелигенције и посебно хуманитарне, рађа идеја о слободи. Све се то дешава у доба снажне урбанизације.

„Од 106 градова 1946., 1989. имамо 220. Ако су 1946. у Бугарској само 4 града са становништвом од преко 50 хиљада људи, 1985. њих је 27. А велики град претпоставља и задовољавање растућих и све посебнијих потреба становништва. Тако да у једном тренутку испада да економски систем не може да их задовољи. Он контролише потрошњу задржавањем нивоа цена и дотирањем производње. Тако је крајем 80-их година одржаван модел такозване „једнакости у сиромаштву“. Истовремено на Западу научно-техничка револуција даје плодове – почиње и информациона револуција, расте потрошња, а све то поједностављује начин живота и рада људи.“

Промене у источној Европи се одвијају на различитији начин – путем такозваних „нежних револуција“, али и крвавом револуцијом у Румунији. Како наводи Илијана Марчева, код нас можемо говорити о једном нешто закаснелом дисидентском покрету. Тј. иако спорије него ли у осталим земљама, део домаће интелигенције се удружује и 1988. већ се охрабрује да од владајућих комуниста захтева доношење политичких и моралних промена. Али је до промене дошло после „дворског преврата“, прецизира Марчева:

„У ствари се реализује идеја Горбачова и његових људи у Бугарској Петра Младенова и Андреја Луканова, као и скоро свих у окружењу Тодора Живкова, скинути га с власти на пленуму партије, одржаном 10. новембра и тиме се легитимисати као нови „владари“. Испоставило се да је комунистичка партија у Бугарској остала веома снажна и утицајна и за време транзиције. Она је добила апсолутну већину на првим слободним изборима јуна месеца 1990. за Велико народно собрање. Али је већ требало да усклади своју леву реторику са захтевима десне транзиције. И то је успорило процес превазилажења једнопартијског система и успостављања демократског плурализма, као и преласка са државну на приватну тржишну економију.“

Бугарска социјалистичка партија и влада Луканова су поручили америчким економистима Ричарду Рану и Роналду Ату да саставе програм у стилу „шок терапија“. Али су се бојали да је примене, јер би тако ступили у конфликт са својим бирачима. С друге стране, према Илијани Марчевој, бугарски дисиденти који су се претворили у антикомунистичку опозицију (а њихове интересе од 7. децембра 1989. је заступала политичка формација Савез демократских снага), као да нису имали самопоуздања мађарских револуционара из 1956., прашких из 1968. и пољских с почетка 80-их година, те су се идеолошки придржавали рецепта неолибералне транзиције на тржишну економију, не водећи довољно рачуна о стварним условима у Бугарској. Другачије речено, „шок терапија“ у облику брзе либерализације, приватизације и демократизације. Особина транзиције је и то да у потрази за социјалном базом, антикомунистичка опозиција је пристала на реституцију земљишта и градске својине у реалним границама, пре приватизације. Према доценту Марчевој, то такође утиче на економско стање бугарског друштва, долази до дезорганизације пољопривреде и деиндустријализације. Што је и узрок много каснијег учлањивања у евроатлантске структуре у поређењу са осталим источноевропским земљама. Бугарска је примљена у НАТО 2004., а у ЕУ – 2007.

Шта смо добили и шта смо изгубили после 10. новембра?

„По мени, добитак је да су идеје о демократији, плурализму, поштовању личности, независно од расе, пола, статуса, постали норма у друштвеној свести. Осим тога смо постали мобилнији. Већ се нико не плаши широког света. Појавила се еколошка свест. Видим да се млади људи све активније опредељују за здрави начин живота. То је неоспорна корист од транзиције. А шта смо изгубили? Као историчар могу рећи са смо изгубили идеју о вредности заједнице, породице, фамилије, па чак и суседа, ако желите. Одрићући се оног друштва које је било насилно колективистичко, упали смо у другу крајност – индивидуализам. Али историја сведочи да индивидуум тешко опстаје без заједнице.“

Превод: Александра Ливен

Фотографије: архива