„Грађани и грађанке, другови и другарице,

Делегација коју је именовала влада, а президијум Народног собрања овластио да учествује у раду Састанка сазваног у Варшави 11. овог месеца у циљу обезбеђивања мира и безбедности у Европи, обавила је поверени јој задатак. Она је активно учествовала у раду Варшавског састанка осам европских земаља и потписала је Споразум о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи.“

Из овог говора Влка Червенкова, тадашњег председника бугарске владе, Бугари су сазнали да је наша земља постала део војно-политичког савеза социјалистичких земаља - Варшавског пакта. Албанија, Чехословачка, Немачка Демократска Република, Мађарска, Пољска, Румунија и Совјетски савез су такође потписнице пакта. Савез је формиран да би одбио могући напад НАТО, у почетку на рок од 20 година, али се затим Споразум поново потписивао све до пада комунизма и тоталитарних режима.

Војна организација социјалистичких земаља није имала самосталну улогу, јер у случају рата снаге Варшавског пакта стављају се под совјетску команду. Практично, Пакт је инструмент совјетске војне и политичке контроле, као и инструмент легитимације присуства совјетских трупа у источној Европи.

У ствари, Споразум не гарантује ни обећано „узајамно немешање у унутрашње проблеме и поштовање националних суверенитета“ земаља чланица. Правило о немешању је прекршено интервенцијама у Мађарској (Мађарска револуција 1956.) и Пољској, а касније и у Чехословачкој (Прашко пролеће, 1968.), како би се спречиле демократске реформе које је влада Александра Дубчека била на путу да спроведе. Након интервенције трупа Варшавског пакта у Прагу 1968. г. Албанија га је званично напустила.

Чеси и Словаци крај Варшавског пакта доживљавају као ослобођење. Он је званично распуштен у јулу 1991. г. управо у Прагу – за време састанка нових демократских лидера, којим је руководио чешки председник Вацлав Хавел.

Веома импресивно звучи говор тадашњег народног посланика Соломона Пасија, оснивача и председника Атлантског клуба у Бугарској, пред Великим народним собрањем поводом распуштања Варшавског пакта. Слушамо снимак из тонског архива БНР. Година је 1991.:

Сведоци смо политичке смрти и идеолошког распада једне од најагресивнијих војно-политичких завера од Другог светског рата наовамо. Остајем без коментара на најављене циљеве овог Савеза, али рећи ћу да је он постигао резултате у три главна правца. А то су: систематски извоз комунизма и револуција, војни терор над својим члановима, покровитељство и подстицање светског тероризма. Једна је била стратешка мета тог блока - наша планета. Његов врховни циљ био је тотална победа светског комунизма, која се огледа у глобалном тријумфу светског империјализма. То су оцене које су неки одавно дали, оцене у које су се многи уверили у нашим данима и прелудијум у морал који ће, чини се, владати у будуће. За водећу државу тог савеза настали су судбоносни тренуци. Сада се она распада под притиском центрифугалних сила, које је њена деценијска, ако не и вековна, империјалистичка амбиција изазивала и гушила. Сада је империја суочена са проблемом како да сачува своје противнике, при чему безбедност њених сателита несумњиво постаје мања брига. Очигледан правац политичких процеса показује да је време да Бугарска почне водити бригу о својој одбрани тако што ће се потрудити да има како бројније и поузданије савезнике, тако и малобројније и мање евентуалне противнике.“