Вратимо се назад у времену, да би смо се присетили „вечитог бунтовника и самосвојне личности“ Трифона Кунева. Ево редова из његовог текста, посвећеног периоду после просовјетског преврата 9. септембра 1944. године:

„9. септембар из темеља је распршио фашистичке заблуде у Бугарској баш како су и планирали његови утемељивачи и креатори. Над нашом домовином рашириле су крила неке величанствене тезе, које су зацртале нове смернице у политичком, друштвеном и културном животу Бугара… Историја Бугара мора да почне од 9. септембра. Све што је било пре овог датума није ништа друго до фашистичко управљање и мрачњаштво. Још пуно громогласних повика чује се са отечественофронтовског неба, али о њима ћемо неком другом приликом. Издато је демократско наређење о јединственим изборним листама – као израз најпотпуније демократије, онда је било добровољног прикупљања новца за зајам за народни дом, за слободољубиве комитете, за непознате меркантилне борце нове ере, па је било нових начина за вођење истраге по затворима и концентрационим логорима уз примену модерне техничке опреме и електричних помагала. Било је и добровољног формирања колективних газдинстава на селу. Шта ће се још догодити снагом људског напретка и историјског пута препорођене Бугарске – ми то не знамо. За сада завршавамо нашу данашњу беседу енергичним речима у духу Отечественог фронта: „Ми се не плашимо чак атомске бомбе, зар да се сада пренемажемо због неке тамо историје?“

Због фељтона и чланака као што је овај, један од најпознатијих хумориста и књижевника из прве половине 20. века био је прогањан и слан у затвор, како за време Трећег бугарског царства, тако и после 9. септембра. Дакле, животна прича мајстора лирског изражавања Трифона Кунева кретала се између затвора и Народног собрања. Кунев је био приморан да користи бројне псеудониме да би могао слободно да осмева бугарску политичку класу. Рођен је у селу Аглен, у породици имућног сељака који је добро ишколовао петорицу синова. Професије које су касније одабрали биле су: лекар, инжењер, официр, агроном, правник. Трифон је на почетку учитељевао у свом родном селу, а затим отишао у Софију да студира права. Управо тада почео је да пише стихове. По завршетку студија радио је као новинар, а издао и неколико збирки песама. Учествовао је у два Балканска рата /1912-13./ Након војног пуча 9. јуна 1923. године бачен је у затвор заједно са многим другим левим интелектуалцима и земљорадницима. Следеће хапшење било је 1925. после атентата у цркви Свете Недеље. Надаље је постао редовни гост затвора и полицијских станица. Или како наводи Христо Брзицов: „Ниједан други бугарски писац није толико пута лежао у затвору и није словио за комиту због оштрице свог пера.“ После 9. септембра Кунев је за кратко постао председник Савеза бугарских писаца и директор Народног позоришта. Године 1945. напустио је оба положаја и учинио покушаје да брани осуђене и прогањане од стране комуниста глумце и писце. Наставио је да објављује фељтоне и разобличавајуће текстове због којих је поново изведен пред суд. Разматрање његовог предмета је привремено обустављено јер је изабран за посланика. После пораза Уједињене опозиције осуђен је на 5 година затвора. Прогони су се наставили и касније – све до његове смрти 1954. године. У свом фељтону „Зашто ме критикује Георги Караславов?“ Кунев прича о притиску власти коме је био подвргнут због његове непомирљивости:

„Јуче се у штампаном органу отечественофронтовске Бугарске појавио напис пролетерског писца Георгија Караславова, посвећен мени и мојим политичким активностима. Караславов није први јуришник од комунистичких писаца, који су навалили да блате моју личност и дело. Пре њега сличан напад предузео је други његов сабрат – Крум Кјуљавков. И тај пролетерски писац открио је на дну своје душе и свог талента најодвратније речи да би их упутио мени. Љубитељи блатне књижевности остаће преварени, ако очекују од мене одговор сличан њиховим нападима. Ја не бих могао да оставим потомцима такве писане документе, због којих би моји унуци, пошто их прочитају, закључили: „види, види каквих простака и хулигана је било и међу бугарским писцима“. А сада да одговорим на питање – зашто ме толико критикују ови лепотани? Да није можда њихова злоба инспирисана и личним мотивима? Не. Ови мајстори новинских клевета и ругла не би могли да имају никакав лични мотив против мене. Злосрећни аутори вербалних напада добили су налог да ме оклеветају и тај налог долази од њихових господара. Зашто је потребно овим оживелим у бугарској стварности јунацима Достојевског – из његовог романа „Бесови“, да будем понижен пред бугарским читаоцима и негиран као морална личност пред нашом јавношћу? Веома једноставно – зато што, макар и у последњим редовима, водим борбу за слободу бугарског народа, за његову правду и његову добробит. Зато што сам другар оним храбрим и самопрегорним државницима, који су презрели министарске фотеље, раскош и богатство власти и безбедно животарење бездушних и страшљивих политичара.“

Превела: Катарина Манолова