У Бугарској јавни свет није свет младих. О политици и пословима у корист друштва причају претежно људи изнад 40 г. старости, укључујући и у име младих. Чим дођу избори све партије се куну у младе генерације, а на крају испадне да су их поново изгубиле као бираче.

„Када се кампање почну планирати, предизборни штабови сматрају да млади неће изаћи на биралишта - коментарише за наш радио политиколог Страхил Делијски, предавач на Софијском универзитету „Св. Климент Охридски“. Логика је да „чим они неће гласати, зашто да ми улажемо сувишне напора и ресурса да бисмо их натерали да то ураде.“ А смисао кампање ове врсте је идентификовати потребе одговарајуће заједнице и понудити адекватан политички производ за њихово задовољавање. Свакако младима у Бугарској није најпотребније да не гласају. С друге стране, ова група становништва уопште није хомогена. Млади у нашој престоници желе да имамо cool политичаре и морал, док је њиховим вршњацима у малим градовима највише стало до посла и плата. Међутим, партије ову групу третирају као једну целину и тако, док причају свима, на крају крајева никоме ништа не кажу.“

Одсуство социјално-економске перспективе у малим насељени местима продубљује културу политичког нихилизма младих. „Незапослени смо и никоме није стало до нас“ – у овој реченици садржано је схватање сопствене позиције и улоге у политичком процесу:

„Као што смо видели и за време уличних протеста који су трајали скоро годину дана, градска омладина има специфичније захтеве у погледу политичког система - каже Страхил Делијски. - У великој мери она живи у социјално-економском окружењу у којем се проблем са радним местима не доживљава као главни. Постоји специфична потрошачка култура чак и у оквиру грађанског учешћа. Управо представници градске омладине су најчешће склони да о себи размишљају кроз критеријуме сопствене изузетности која се обично схвата као „потрошња престижних симбола“. Или другим речима – активан сам јер је то модерно. Протести су изродили једно ново „ми”, али су и показали да је оно углавном функција осећања поседовања особина (нпр. лепи, паметни, добро одевени итд.) које други немају.“

Да би натерали градску омладину да гласа, потребно је убедити је да је гласање cool. У противном, она неће изаћи на биралишта, јер ако није модерно, политичка активност неће бити доживљена, неће бити реализована.

Политика мора бити модерна, мора се претворити у елемент cool идентитета, да би сви ти људи – градска омладина, а понајвише софијска гласали. Код „напредне градске омладине“ постоји потрошачки однос према политичком учешћу који у великој мери омета стварање заједница. Јер ћемо протестовати „ако и док је модерно“, гласаћемо „ако и док је модерно“. У противном нећемо то урадити.“

За време сваке политичке кампање политичке партије које ће учествовати на изборима „ките“ се својим омладинским организацијама, дају више простора младима на бирачким листама или генерално - „отварају пут младима“. Доминирајућа политичка и организациона култура је таква да углавном омогућава једном типу младих људи да уђу у велику политику Обично су то конформистички расположени каријеристи, који су у име партијског положаја спремни на свакојаке компромисе са принципима и вредностима. И од примера за своје вршњаке они се претварају у део сивог политичког пејзажа. Док су омладинске партијске организације једноставно поуздан извор послушног кадра који служи за симулацију подмлађивања и промена, из кругова младих за партије ће углавном гласати они из ромских насеља који су унапред организовани како треба.

Превод: Албена Џерманова