Кандидати за нови бугарски парламент обећавају јефтину струју, гас, веће пензије и плате, накнаде за материнство, процват индустрије и високотехнолошко здравство... Међутим, нико не спомиње одакле ће се набавити новац за испуњење ових обећања.

Поред добро познатог репертоара који укључује критике на рачун политичких опонената и бриге за сиромашне и угрожене особе, кандидати за посланике нас стално обасипају и обећањима од којих су већина неостварљива. Код таквог надмудривања предизборни партијски програми немају тако велики значај. Ево неких обећања из политичких платформи:

Либерализација свих сектора, почев од енергетике кроз здравство све до образовања. Политичари покушавају да намаме бираче обећањима о бесплатној санацији старијих зграда и субвенцијама за струју за пола милиона социјално угрожених грађана Бугарске. У оба случаја фундаментални проблеми друштва се не решавају, али су та обећања ипак примамљива. Увођење електронске владе које се није догодило за време управљања ниједне владе, поново је међу приоритетима. Једна партија предлаже повећање пореза на доходак, док друга обећава подстицаје за бугарске произвођаче робе, као и приступ снабдевању електричном енергијом свих становника, чак и мањих насељених места. Међу обећањима партија су и бесплатан таблет за сваког ученика, враћање војне обавезе, увођење образовног цензуса за остваривање бирачког права и обавезног гласања. Обећавају се и „дубоке реформе“ у правосуђу, безбедности, енергетици, јавној администрацији, образовању, здравству, социјалној сфери. Грађане ће свакако обрадовати увођење електронских услуга, а пословне кругове – успостављање система електронских јавних набавки.

Политички психолог Антоанета Христова, директор Института за истраживање становништва и човека Бугарске академије наука, коментарише зашто је немогуће направити јасну разлику између порука левичарских и десничарских странака:

„Ова обећања звуче лепо јер и сами грађани желе да се она остваре и да се наведени проблеми реше. Све је то потребно зато што у годинама транзиције ствари у свим главним областима друштвеног развоја у Бугарској нису ишле добро и онако како су замишљане. Формулисање таквих обећања одговара потребама државе. Међутим, друго је питање шта стоји иза њих. Иза сваког обећања требало би да стоји пре свега угледна личност која би својом биографијом и деловањем била гарант да оно што је обећано има своју вредност и биће испуњено. Као друго, иза сваког обећања мора да стоји нека политичка странка која би својом идеологијом нам дала алгоритам његовог остварења. Рецимо, левица каже да се плате могу повећати кроз прерасподелу и повећање пореза, док се нека десничарска формација залаже за смањење пореза у циљу подстицања развоја бизниса. На тој бази може доћи до конфликта ове две идеологије, а од њихових заговорника зависи да ли ће људи стећи утисак да их варају или не. За толико година транзиције нико нас није научио идеолошком размишљању. А управо то пружа могуће начине деловања без којих су политичка обећања неубедљива. Савремени бугарски бирачи нису добро упућени у идеологије. Сами политичари избегавају да говоре о начелима конзерватизма и либерализма. Они покушавају да говоре прагматично, дајући обећања. Истина је да политичари указују на све наше проблеме, али је нама потребно да они буду решени. Нико не обраћа пажњу на идеолошки аспекат, односно на вредност и економску страну обећања да би људи знали како се оно може остварити. Због тога све звучи популистички и површно. Зашто политичари то раде на овај начин? Зато што је много лакше и захтева мање стручности. А да би добили поверење суверена, морају уложити системске напоре на ангажовању експерата који би радили са одговарајућом политичком снагом.“

Превела: Марина Бекријева