Ако се присетимо познатог Хамлетовског питања, одговор на дилему „гласати или не“ се подразумева. Бити – значи гласати. Веома често уочи избора може се чути да је гласање грађански дуг и обавеза. И да свако ко се осећа таквим, мора да то своје право искористи. Међутим, социолози тврде да интересовање за изборе видљиво опада.

„Не пада ми на памет да за то кривим грађане, јер би била неправда“, изјавио је у интервјуу за Радио Бугарска проф. Антониј Тодоров – предавач на Новом бугарском универзитету. - Да би грађани схватили гласање као своју обавезу, требало би да буду убеђени да гласање им смисла, да је то начин да учествују у управљању. Иначе, већ следећег дана ово учешће полако почиње да губи смисао због бескрајних трзавица оних које зовемо политичком класом. А ова класа, судећи по јавном мњењу, заокупљена је пре свега својим личним, а не друштвеним интересом. Гласати или не није право Хамлетовско питање. И одговор није нимало лак, јер већина грађана не верује политичарима и њиховим обећањима. Због тога они не гласају зато што очекују да ће неко испунити дата обећања, већ из другог разлога. Грађанин гласа зато што на тај начин жели да каже: то сам ја, ја тако мислим и зато гласам. То кажем зато што желим да опоменем неке политичаре који сматрају да су избори нешто као поверење које им грађани указују у авансу. Требало би да се ослободе те илузије. Грађани гласају да би изразили себе. И управо из истог разлога – не гласају. Заправо, одбијају да гласају зато што прате шта се дешава у домаћој политици. И о томе вреди разговарати у друштву.“

Има ли смисла да се гласа, ако ниједна од иначе бројних опција за избор није довољно привлачна. Како да учинимо свој избор?

„Не бих могао да дам рецепт - каже проф. Тодоров. - Свако сам за себе може да процени који му од кандидата највише импонује. С друге стране, избори су увек један велики компромис. Свако сам решава дали ће гласати или не, и ако ће гласати – за кога. На тај начин сви ми колективно производимо један резултат који је релевантан за расподелу ресурса власти. То кажем зато што грађани себи кажу: зашто да гласам када то ништа неће променити. Наравно, можемо да гласамо и за неког ко нам је једноставно симпатичан. Има и тога. Али парламент није салон лепоте. У последње време, нарочито у години протеста, чули су се бројни захтеви да у парламент уђу поштени људи, такви који неће злоупотребити власт и изневерити очекивања грађана. Али ово се не може тек тако догодити, а грађани имају на располагању један једини инструмент – да врше притисак на партије, да политичари селекционишу такве људе који уживају добар глас у друштву. Јер је поштење много важније од професионализма. Ако си професионалац, али ниси поштен, штете које можеш нанети друштву су много веће. Дакле, веома је важно да се врши перманентан притисак, чак и да се прети превременим изборима – јер је очигледно само то остало грађанима. И ако су грађани увек спремни да протестују, можда ће то дисциплиновати политичку класу, можда ће тада пажљивије селекционирати своје политичке лидере и посланике и надасве – залагати се за друштвени интерес.“

Превела:  Катарина Манолова