Житељи једног малог села у западној Бугарској су из локалне школе истерали деветоро деце јер су она … различита. Тачније, због тога што су деца избеглица из Авганистана. Овај догађај у селу Калиште чији смо сведоци постали 15. септембра - првог школског дана, је помутио уобичајено празнично расположење, којим по традицији дочекујемо тај дан. И изазвао је талас коментара, дискусија и питања: Како је могуће да се ово деси у Бугарској која се обично дичи етничком толеранцијом? Миленијумима на нашем поднебљу мирно коегзистирају Бугари, Роми, Јермени, Јевреји. Поред хришћанске цркве налазе се џамија и синагога. Да ли нам је одједном постало тесно, па због тога не можемо да прихватимо избеглице? Или смо то постали ускогрди?
Председник сеоске општине, директорка школе и родитељи ђака првака из села Калиште свакако јесу. Избегличка деца, наводно, доносе заразе и интелектуално су заостала, због чега, како је речено, њима није место у сеоској школи. У ствари, све ово што се десило у селу Калиште, а неколико месеци раније и у селу Розово, у околини града Казанлака, резултат је неадекватног понашања и незнања државне власти, медија и нашег целокупног друштва која смо посејали и узгајамо последњих година. Нико се не рађа толерантан. Толеранција се учи и то од малих ногу. И управо у томе је највећи неуспех како државних институција, тако школе и породице. Догађај из ове недеље је само врх санте леда.
Талас емиграната из Сирије и других врућих тачака Азије и Африке је био очекиван, али је Бугарску затекао сасвим неприпремљену. Показало се да Државна агенција за избеглице не располаже нити административним, нити смештајним капацитетом за тражиоце азила. Наши политичари такође нису били спремни да адекватно реагују, јер нису сматрали да је неопходно посветити посебну пажњу овој теми пре него што је талас емиграната достигао наше границе. И како то обично бива, кад нека тема не занима политичаре, она не занима ни медије. А о школским учитељима нећемо ни говорити – њима су теме ове врсте сувише стране и некако не уклапају се у наставни програм. Оптерећени ужурбаном свакодневицом ни родитељи не сматрају да је потребно да са својом децом разговарају о проблемима других људи. Одакле би онда настала радозналост према другом, а отуда и жеља за спознајом?
На овој позадини сукоб у селу Калиште је сасвим очекиван – након дугогодишњег запостављања дошао је тренутак када је избеглички талас просто "запљуснуо свакодневицу" људи. Никоме није пало на памет да прво поприча са житељима села Калиште, да их обавести да ће се у локалној школи школовати и ђаци прваци из Авганистана. Мештани су једноставно стављени пред свршени чин. Гледано из овог угла њихово непријатељско реаговање некако се и може објаснити. Штета што директорки школе уопште није ни на памет пало да организује, на пример, дечји празник са националним јелима или пак, музичко вече, да би деца имала прилику да се међусобно упознају, а преко њих и њихови родитељи. Нема сумње да би то унело ведрину у помало досадни сеоски живот. Уместо тога деветоро деце и њихове породице су истерани. Штета и за бугарске ђаке прваке у селу Калиште, а и другде у Бугарској – њихова радозналост према животу дугих можда и никада неће бити пробуђена. А тиме и њихова толеранција према различитима.
Превод: Албена Џерманова
Ванредни парламентарни избори одржани 27. октобра донели су још шароликији састав бугарског парламента него што су прогнозе наговештавале. Иако се предвиђало да ће у Народном собрању своје место наћи чак девет странака, коначни резултати, које је..
Бесарапски Бугари су "недељиви део бугарске духовне и културне заједнице, тако ће и остати, јер је веза између нас и њих нераскидива" – пише у једином броју листа "Бугарска Бесарабија", који је изашао у Софији 28. новембра 1938. године и одредио да..
Гласање по инерцији. Гласање с последњом надом да ће сутра све бити у реду и да ћемо о изборима поново причати за четири године. То су били гласови разочарења од политичара, од нас самих, од оних тамо, који нису изашли на изборе. “Расположења су..