Пас је једна од првих домаћих животиња, која је, према археолошким истраживањима, живела још у првим људским насељима. Према веровањима Протобугара, пас је света животиња, а био је и њихов тотем. Протобугари су користили 12-годишњи циклични календар у коме је била и година Пса. Из средњевековног доба, пак, датирају цртежи на којима је приказан пас који је због улоге чувара која му је поверена био чест мотив на олтарским дверима цркава, оградама храмова и манастира.
Дубоку везу између човека и пса објашњава једна легенда: Када је Бог створио човека од блата он га је поставио пред вратима Раја да се осуши, тада је поред њега прошао завидљиви ђаво и пљунуо је на човека. Десило се тако да је пљувачка ђавола пала на стомак Адама. Пошто су анђели Створитељу јавили шта је урадио ђаво, Бог им је наредио да уклоне блато на које је пала пљувачка ђавола. То место је постало слично рупи, а то је пупак. Касније је Бог од тог блата које је у себи имало пљувачку ђавола створио пса. Стога је пас најоданија животиња зато што је створена од блата које је Бог користио како би створио првог човека. Отуда и веровање да пас никад неће изневерити човека, а због овога се каже веран као пас.
Према другом предању, једном је Бог помагао неком чобану када се одједном појавио вук који је рекао да ће узети најбољу овцу. Тада му је Бог предложио једну слабу и болесну животињу, али вук није пристао на то и покушао је да украде овцу. У народу се верује да је Бог због тога одлучио да од својих рукавица или два камена створи овчарске псе. Тако се пас као Божја творевина супротставио вуку који је оличење Сотоне, а самим тим постао и човеков најбољи пријатељ.
Пас чува имовину, стоку и људе не само од звери, већ и од злих људи. Народ каже да пас осећа ко је добронамеран, а ко хоће да напакости укућанима. Обично на добре људе не лаје дуго и брзо се смири, док лоше напада, искези зубе и хоће да их угризе. Постоје многе приче о томе како су пси спасли своје газде од разбојника који су у кућу ушли прерушени у обичне путнике који, кобајаги, траже преноћиште, а у ствари, намеравају да опљачкају домаћине.
Народ верује да пас чува своје власнике и од злих духова. Једни од најбољих паса чувара су они који су рођени у суботу или тзв. суботњаци, као и они који имају „четири ока“ – то су пси који имају две светле флеке на крзну изнад очију. О псима кажу да препознају вампире, демоне и болести, те да их држе подаље од својих власника и њихове породице. Колико је улога пса битна потврђује и загонетка: И по дану, и по мраку стално има посла.
Пас је сасвим заслужено заузео своје место и у обичајима и обредима Бугара. Тако, рецимо, на Бадње вече, а исто тако и на Ђурђевдан домаћице месе обредни хлеб „тор“. На хлебу су нацртани овчар са штапом, овце и пси. Веровало се да део хлеба на коме су приказани пси штити и лечи од беснила. Стога се тај део хлеба даје псима чуварима или се чува како би се током године по потреби користио као лек против те болести. Почетак поста или први понедељак после Белих поклада је у Бугарској познат као Пасји понедељак пошто се на тај дан на реп пса привезује врг пун пепела или се праве љуљашке на којима се љуљају животиње за здравље.
Као што је случај са већином фолклорних ликова, пас такође има више значења. Стога постоје веровања да се вампири и зли духови понекад приказују у облику црног пса, а уколико пас прескочи мртваца, веровало се да ће се покојник повампирити. На језичком нивоу у неким фразеологизмима пас изражава супротност између животињског и људског: пасји живот, пасја хладноћа, усамљен као пас, умрети као и др. Друга реч која има изразито погрдно значење јесте реч „кучка“, која се углавном користи за злу жену опаке нарави или жену која је непристојна или вртоглава. Епитет „пасји син“ важи за једну од највећих увреда.
Код нас се о особама склоним кавгама илити свађалицама каже да „много лају“, а отуда и изрази „Лаје као штене“, „Уједају се као пси преко плота“, „Отимају се за коску“ и др.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Један од симбола Бугарске је мартеница за коју се верује да највљује пролеће и тера таму. Сваког првог марта, чак и када су далеко од отаџбине, Бугари својим рођацима и пријатељима дарују упредене беле и црвене нити, упућујући им жеље за здравље и..
Дан након Светог Трифуна, празника виноградара и винара, чланови аматерског фолклорног ансамбла из локалног читалишта у дрјановском селу Гостилица реконструисаће народни обичај познат као „јалова понуда“. Ради се о празнику који обилује елементима спектакла..
Да је традиција гајења винове лозе и производње вина на подручју данашње Бугарске вишевековна потврђују не само квалитетна домаћа вина, већ и празници у част бога Диониса, као и дан Светог Трифуна, у народу познатог и под именом Трифун..