Шести септембар је један од најзначајнијих датума у бугарској историји. Данас гледамо на Уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије из 1885. године као на романтичну епизоду наше прошлости, која се из конкретног историјског догађаја са државно-политичким резултатом претворила у наш национални симбол.
Седам година после Ослобођења од османског ропства 1878. г. Бугари са обе стране Старе планине су се осудили да прекрше Берлински уговор Великих сила, који је распарчао бугарске земље. Непријатељско окружење, директне војне претње, турски гнев и руско неодобравање су били превазиђени на начин, који је наишао на благовољење у принципу скептичне европске штампе. Историчар проф. Андреј Пантев нас враћа 129 година назад у времену:
„Оно што се десило заувек остаје у аналима бугарске и европске политичке историје. Када је на југу Балкана створена вештачка држава Источна Румелија, циљ је био не само пољуљати младу Бугарску кнежевину, него и створити једну нову нацију. Слично Либану, Сирији и Египту, Источна Румелија је била са посебним статусом, који је био законски дефинисан Органским уставом, адекватним Трновском уставу Кнежевине из 1879. г. И све у име претварања поједине области у државу и постепеног стварања румелијске нације – збир Бугара, Грка, Турака, Јермена, Јевреја. И тај је потез упућивао веома опасну поруку на дугорочном историјском плану. Али су наши револуционари, користећи искуство бугарског национално-ослободилачког покрета пре Ослобођења, успели да на један нетрпељив, али одлучан начин спрече ту намеру. Дакле, 6. септембра Пловдив је освануо са неочекиваном вешћу – поништен је био Берлински уговор у делу који се односио на Источну Румелију. Две бугарске државе су се спојиле. То је била дивна хармонија воље, политике и дипломатије. Војска Кнежевине је ушла у Источну Румелију свесна да та инвазија крије пуно ризика. Али је решеност патриота да бране своје пределе, која је касније потврђена и на ратишту после напада Срба, спречила било какве будуће идеје о поновном раздвајању Бугарске.“
Чин Уједињења је много значајнији од историјске лекције, много привлачнији од културно-политичког тријумфа, него ли окрупњавање државе и свих трговинских, привредних, војних и геополитичких предности које из њега проистичу. То је пре свега миран културни подвиг, и поред херојске проливене крви на пољима Сливнице, где је бугарска војска „направила чудо“. Краљ Милан је напао на Бугарску у име балканског статуса кво са мандатом дела Великих сила. Победа над српским трупама потврдила је ствар ујединитеља. Европске државе су осудиле тај чин. Ниједна га није подржала. А најнезадовољнија је била Русија, јер је тај потез Бугарска остварила без њене сагласности.
Припрема Уједињења је без преседана у нашој историји. То је плодна комбинација политике и дипломатије, просвете и културе, упорности и компромиса, агресије и помирења, револуције и реформе. Та је координација родила незаборавне емотивне сцене, када се източнорумелијска жандармерија грлила са кнежевском војском, а становници Пловдива су се без колебања одрекли свог историјског престоничког приоритета, да би уступили Софији тај престижни назив у име општебугарског јединства.
Проф. Пантев наводи једну важну историјску лекцију коју је нам даровало Уједињење:
„Многи партијски лидери: Петко Каравелов, Стефан Стамболов, па и сам кнез Александар I Батенберг, гледали су на Уједињење на различитији начин. Али када је оно већ постало чињеница, сви су се ујединили да би га бранили, не замеравајући један другоме, не тражећи било какве политичке дивиденде.“
Ако треба да одредимо историјску поруку Уједињења, онда је то победа бугарског духа и памети. Источна Румелија је била много привлачнија за живот од Кнежевине. Она је била уређенија. У поређењу са тадашње Софије, Пловдив је био стабилан град. Румелијски младићи нису регрутовани у војску. Тамошњи становници нису плаћали жестоке порезе. Сви су трговци имали право да слободно послују на бројним тржиштима тада још троконтиненталног Османског царства. И у томе је величина пловдивских ујединитеља – они су прихватили да живе сиромашније, али у јединственој држави.
Превод: Александра Ливен
Бугарска православна црква данас слави успомену на свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана, браћу из Асирије, који су живели у IV веку. Њихов отац, пореклом Грк, умро је рано, а мајка Теодотија, хришћанка, васпитавала их је у духу хришћанских..
Данас се навршава 165 година од рођења академика Александра Теодорова-Балана, првог теоретичара бугарског књижевног језика, фонетике и граматике. Балан, који је рођен 1859. године у селу Кубеј у Бесарабији, своје школовање је започео у Болградској..
Бугарска православна црква 26. о ктобра слави успомену на светог великомученика Димитрија Солунског, који се сматра једним од највећих светитеља у Православљу. У нашој традицији, његово име се везује за обнову Другог бугарског царства током XII..
Данас патријаршијска катедрала Светог Александра Невског обележава своју храмовну славу. Храм-споменик који је симбол бугарске престонице, изграђен..