„Занимају ме прошлост, недостатак опипљивих сећања на време пре нас, жеља да се стално враћамо на нешто што можда и нисмо доживели, али је део нас.“ Овако почиње своју личну и професионалну причу Кремена Николова, сликар, драматург, скулптор и фотограф. Рођена је 1979. године у Варни где је први пут схватила шта жели да ради током целог живота – да се бави уметношћу.

Памти и место где се то десило – столарску радионицу свог деде који је био наставник у Националној школи уметности „Добри Христов“ у морској престоници, са великим прозорима и специфичним мирисом терпентина, по којој су били расути бројни листићи са шкработинама мале Кремене. Речи су друга велика љубав уметнице. Од малих ногу је почела да пише свакојаке приче, а када је морала да направи први велики избор у животу, одлучила је да студира бугарску филологију на Софијском универзитету „Св. Климент Охридски.

„Са приближавањем времена дипломирања, захватио ме је страх да ћу уронити у сасвим рутинску свакодневицу са јасним границама и могућностима. А жеља ми је била да се отворим према другим културама и људима“, каже Кремена. Године 2002. одлучила је да оде у Париз јер је, како је прецизирала, знала језик, имала двоје веома блиских пријатеља који су тамо одраније живели и, не на последњем месту, због изузетно богатог културног наслеђа француске престонице. Она је већ тада знала да јако жели да истражује различите облике сећања „као међупростора који егзистира између прошлости и садашњости“. Кремена Николова је отпутовала у Француску без посебних очекивања и планова. Од тада је протекло 12 година, а у то време је завршила курс за визуелне уметности на Академији ликовних уметности у Версају (l’École des Beaux-arts de Versailles) и школовала се у Лувру код познатог историчара уметности Бернара Блистена (Bernard Blistène).

„Остала сам тамо због људи које сам срела и упознала, а, да будем искрена, и због уметничких пројеката на којима сам имала прилику да радим - објашњава Кремена. - Кроз године сам често и некако природно наилазила на људе са којима имамо многе заједничке теме за рад. Тренутно радим са француском глумицом и пантомимичарком Анжел Лемор која је можда мој анђео чувар. Неочекивано смо се среле на месту где није требало да будемо ни ја, ни она. Две недеље касније почеле смо да говоримо о заједничком пројекту што је довело до стварања нашег спектакла „T(h)race“. Са Анжел радимо већ шест година.“

Године 2012. Кремена Николова је, у коауторству са њом, написала „Lettre A Deux Voix“ („Писмо у два гласа“) за зборник „Marilyn Apres Tout“, посвећен 50. годишњици смрти Мерилин Монро. У њему 18 мушкараца и 18 жена узраста од 17 до 71 године пише текстове на француском, енглеском, руском, арапском, италијанском и бугарском језику за сваку од 36 година живота познате америчке глумице и певачице. „Пошто са Анжел уобичајено радимо у четири руке или у два гласа, тако што се међусобно надопуњујемо, у „Писму у два гласа“ смо заједно написале дијалог између Мерилин и Норме Џин. Мој део је, наравно, на бугарском, а њен на француском језику. Зборник је иначе објављен као двојезично издање, а ми смо га у целости превеле и на француски. Уследила су литерарна читања, промоција књиге, такорећи, авантура се наставља“, прича Кремена Николова.

Друга велика авантура Кремене и Анжел Лемор је њихов позоришни комад „Trace/Thrace“. Наслов је својеврсна игра енглеских речи „trace“ која означава траг и „thrace“ што значи Тракија (историјска и географска област на крајњем југоисточном делу Балканског полуострва коју су насељавали древни Трачани. Средиште им је било подручје данашње Бугарске). Та игра речи свакако није случајна.

„Реч је о породичној причи – каже Кремена Николова. – Једна бугарска породица која је емигрирала у Француску после Другог светског рата, напустила је у домовини своју бебу о којој је бринула сестра мајке. Ово дете се никад више не појављује у причи, при чему постаје јасно да је веза између њега и родитеља прекинута са обе стране. Породична тајна је као авет у животу једне жене рођене две генерације касније, која осећа њено бреме и живи са њом, стално сања прошлост која није њена. На крају долази до изузетно занимљивог и неочекиваног расплета догађаја који вам нећу открити, јер се надам да ће у скорије време комад бити постављен и на бугарској сцени. Интересантно je да је пројекат окупио међународни тим глумаца из Француске, Белгије и Бугарске. Пробе су биле у Белгији и Француској где смо имале бројне резиденције. Током проба смо доста експериментисали, дошло је до фантастичне размене стваралачких идеја, искустава и енергије, а та међусобна повезаност прорадила је и на сцени. Глумци су различитих узраста, из разних позоришних школа. Такође, дошло је и до веома занимљивог мешања језика. У представи се у неким моментима говори само бугарски, а ми веома држимо до тога.“

За Кремену Николову је учешће представе „Trace/Thrace“ на позоришном фестивалу у Авињону 2012. г. до сада један од највећих успеха. Други је што се нашла међу финалистима овогодишњег националног конкурса „Папир у савременој уметности“, у организацији фондације „Јордан Парушев“, којом приликом је први пут приказала своје радове у Бугарској, али сигурно неће бити последњи. „Увек сам желела да будем сликар. Мислим да кад би ме она мала девојчица из Варне Кремена данас могла видети, била би веома срећна јер сам успела да остварим њен сан“, рекла је Кремена Николова.

Превела: Марина Бекријева