Можемо ли да се без трунке носталгије вратимо назад у безбрижно детињство и младост, у покушају да стекнемо сто по сто објективну представу о временима у којима смо живели? Наравно да је немогуће. Поготову ако се ради о генерацијама Бугара који су стасали за живот у ери "зрелог социјализма", обележеног бројним контрадикторностима, недореченим чињеницама и прећутаним заблудама. Онда како објаснити "дрскост" двојице младих Бугара да се без колебања упусте у мутне воде наше недалеке прошлости да би истражили њене дубине и изнели на светло дана невероватне "бисере" из социјалистичког доба. Сајт „Успомене на Народну Републику“ изазвао је прави фурор у социјалним мрежама, а његови аутори – Милен Данов и Стојан Галабов признају да нису очекивали баш такав успех.

Кад год се спомене социјалистичка прошлост, страсти се сваки пут усијавају. Тешко да постоји други временски период у историји Бугарске који изазива толико жестоке спорове и крајне закључке. Зашто? „ Зато што још увек нисмо преосмислили та времена, за разлику од осталих бивших социјалистичких држава“ – уверен је 30-годишњи Милен Данов, једин од аутора сајта. И додаје да се труди да буде максимално објективан и непристрастан када објављује текстове и фотографије из тог периода. Међутим, у представама већине његових вршњака, социјализам је од наше данашњице удаљен светлосним годинама, а не неких тамо 25. Због пропуста у нашем образовном систему младе генерације не знају скоро ништа о тих 45 година тоталитарног режима, које су обележиле не само прошлост него и садашњицу Бугарске. То је и разлог да млади са занимањем читају и шерују текстове објављене на сајту „Успомене на Народну Републику". Чак и припадници старијих генерација улазе у портал и не пропуштају да оставе своје коментаре - који од којег крајнији и емоционалнији, испод сваког текста. Посматрано у целини међутим, преовлађује добро расположење и духовито намигивање „славним“ годинама социјализма.

Човек може да види школске фотографије из времена када су деца била учлањена у пионирску и комсомолску (омладинску) организацију. Могу се видети фотографије са партијских конгреса, или како су изгледали наши градови, наше фабрике … све у свему – једна земља која је много различитија од данашње Бугарске, каже Милен.
Носталгичне осмехе изазивају и фотографије мирних и прелепих црноморских места из 70-их година, пре но што их је прекомерна изградња унаказила, као и текстови, посвећени срећном социјалистичком детињству „крај солитера, у махали или на селу“. Ових дана у прави хит претворила се последња публикација под насловом „Топ 10 соц-швалера“, пуна хумористичких коментара, аналогија и поређења са данашњим мачо меном "Мејд ин Булгарија". „ Не, то није носталгични сајт“ погодио је моје питање 32- годишњи Стојан Галабов и наставио:

„Нешто нам се хтело да наше кориснике назовемо носталгичарима. Носталгија међутим садржи позитиван елеменат сећања на прошлост. Носталгију осећамо према нечему што нам је стварно пуно значило. Већина наших читалаца не повезује соцпериод са пријатним успоменама. Зато не бих овај сајт ни у ком случају назвао носталгичним. Он изазива бурне коментаре, пре бих рекао да је то дискусиони сајт што не значи да имплицитно садржи и неке носталгичне успомене и сећања.“

И доиста, није могуће да објављене приче и сведочанства о прогонима из политичких разлога, о стрпавању неподобних у радне логоре и о стрељањима побуде сентименталне осмехе и носталгичне реминисценције. Тешко да би нас разнежила сећања на продавнице са празним рафовима, цензуру и обијање прагова конзуларног одељења МУП ради набављања излазних виза. Део бугарског друштва међутим жали за временима такозваног зрелог социјализма, када су бугарски грађани масовно одлазили на море и то сваке године, када су сви имали обезбеђено радно место, лечили су се бесплатно, а деца су стицала одлично образовање у локалној школи, опет без уплате школарине. Зашто носталгија према соцпериоду преовлађује не само међу старијима, него се запажа и међу неким млађим људима, који су само чули о годинама социјализма ?

„И ја себи постављам ово питање – одговара Милен Данев. - Можда је негативни моменат био тај да се код нас транзиција одвила друкчије него у осталим бившим социјалистичким земљама. Бугари су у раним 90-им имали много већа очекивања од онога што се стварно догодило после политичких промена. Транзиција није довела до оних резултата које су људи замишљали и зато се неки са носталгијом враћају прошлости."

А прошлост је попут слагалице или тачније нешто налик на разбијено огледало – ако покушаш да покупиш и посложиш његове делове, није могуће а да се не посечеш. Твоја рефлексија у њему се мења, а тиме се уједно мењаш и ти – како каже једна изрека. Можда зато многи Бугари осећају сталну потребу да се враћају уназад, да скупљају разбацана парчад прошлости и да зуре у свој одраз у огледалу не би ли нашли неко објашњење своје немиле садашњице.

Превеле: Манолова/Андрејева