1945. година била је обележена смрћу. 1. фебруара на смрт без права жалбе осуђено је: тројица регената, 8 царских саветника, 22 министра , 67 посланика 24. сазива Народног собрања, 47 генерала и високих официра. Смртне казне су извршене исте ноћи. Осуђенике су камионима одвезли до неке јаме од експлодирале бомбе недалеко од софијског градског гробља и убијали их један за другим. Професор Александар Станишев – светски познати медицински специјалиста, замолио је да констатује смрт убијених, да не би били живи сахрањени. Убили су га док је чучао крај последњег стрељаног осуђеника. Тела су затрпана згуром, а нешто касније ово место је претворено у буниште. Протокол са масовне егзекуције не постоји. Осуђеници су лишени последње утехе – да пред стрељање загрле своје најмилије - родитеље, децу и супруге. А њихова родбина је лишена људског права да оплачу и сахране своје мртве. Током 1945. године Народни суд покренуо је 135 судских процеса  са 11.122 оптуженика. Ова трагична страница наше историје била је табу тема све до обарања тоталитарног режима 1989. године. Слушамо писца и новинара Стефана Грујева - снимак се чува у Тонском архиву Бугарског националног радија:

- Размислите сами: на Нирнбершком процесу, који је усковитлао страсти у целом свету, било је 12 осуђених на смрт чланова нацистичке елите. А код нас је то урадио тек први састав првог суда. Догодило се масовно, хистерично и садистичко убијање, уништавање читаве једне класе. Очигледно је да је све то било срочено, да би се спречила било каква могућност да се нова власт доведе у опасност. Извршиоци су били различити и радили то из различитих побуда, али под руководством Москве. Осећам бол, зато што смо се у првим годинама и ја, и остали, донекле тешили мишљу да то ипак нису "бугарска посла", него совјетска и Стаљинова, али руку на срце: извршиоци су били садисти и полтрони, заправо совјетски плаћеници бугарског порекла.

Пресуде су по налогу Москве биле претходно одређене – чак процентуално. Уочи заседања Народног суда Влко Червенков /члан руководства Комунистичке партије/  рапортира Георгију Димитрову /бившем генералном секретару Коминтерне и посланику Совјетског парламента/ телеграмом, писаним на руском језику: "Пресуда ће бити извршена у четвртак, 1. фебруара. Предлажемо да негде седамдесет одсто посланичког састава буде осуђено на смрт.” Из другог телеграма Димитрову постаје јасно да злослутна фарса, звана "Народни суд",  има за циљ да "легитимише" почињена  после  9. септембра 1944. убиства без суда и пресуде. Још увек није могуће утврдити тачан број жртава, али се поуздано зна да се ради најмање о 30.000 погубљених људских живота. Међу "највећим непријатељима народа" су такође новинари и писци као што су Јордан Бадев, Ненчо Илијев, Данаил Крапчев и Рајко Алексијев. Крапчев је претучен на смрт камењем и моткама у месту Горња Џумаја. Алексијев је умртвљен у Дирекцији милиције у Софији.

Почетком 1945. године показало се да је Палата правде премала да би се у њој разматрали сви предмети, зато је део њих пребачен на Софијски универзитет. До априла исте године на смрт је осуђено 2.730 лица. Убијено је више бугарских генерала и високих официра него што је страдало у свим ратовима које је Бугарска водила након Ослобођења од османске власти 1878. године. Слушамо део оптужнице коју чита Стефан Манов:

Уочи 9. септембра ове године по трећи пут у својој краткој историји после ослобођења Бугарска је била суочена са стравичном катастрофом. Данас нема никакве сумње да уколико бугарски народ није смогао довољно снаге да збаци фашистичку власт и да 9. септембра формира своју владу – владу Отечественог фронта, наша земља је могла у потпуности да изгуби своју независност и да буде брисана са карте слободних и независних држава. Ако погледамо уназад, у нашу најновију историју, видећемо да је у свим националним катастрофама које је наш народ доживљавао, увек био умешан  прст немачког империјализма. Оруђе немачке освајачке политике били су Фердинанд и његова династија, издајничка и подмитљива великобугарска шовинистичка клика.

Године 1996. Врховния суд Републике Бугарске поништио је део пресуда Народног суда образложењем „због недостатка доказа”. Од  2011. године наовамо 1. фебруар обележава се као  Дан захвалности и одавања поште жртвама комунистичког режима.

Превела: Катарина Маноловa