Датум 1. март 1941. г. у Бугарској изазива различита осећања и крајње оцене. Тога дана Бугарска је приступила Тројном пакту. Као резултат тога она је на неко време вратила део својих територија, одузетих после Првог светског рата снагом Нејског уговора из 1919. г. У пролеће 1941. г. Бугари су се радовали националном уједињењу. После договора са Немачком и Италијом бугарска Влада је послала своје трупе у бројне територије са преовлађујућим бугарским становништвом. Скоро свугде бугарску војску су дочекали као ослободилачку, а цар Борис III постао је „Цар-објединитељ“. Почела је изградња нових школа, болница, железничких станица, лука, индустријских објеката, путева.
У тонском архиву Бугарског националног радија се чува снимак престоног говора цара Бориса III пред посланицима у Народном собрању:
Влада је у том тренутку заиста уживала снажну друштвену подршку, јер је успела да сачува државу од војног пораза, није послала бугарске трупе на фронтове и припојила је земљи скоро све територије, насељене Бугарима. Али је успех био привремен. Крајем те исте године бугарска влада је под притиском Немачке објавила тзв. „Симболичан рат“ САД и Великој Британији. Тај је рат, међутим, завршио несимболично – тешким ваздушним нападима Савезника на Софију и друге градове током 1943-1944. године. Краткотрајно државно уједињење територија са бугарским становништвом није озакоњено, јер Велике силе нису ставиле своје потписе. Тако се 1944. г. Бугарска вратила својим старим границама, а била је приморана да плати и огромне репарације због свог учешћа у Тројном пакту.
Зашто је Бугарска постала члан Пакта три силе, да ли је до тога дошло добровољно и да ли је уопште било могуће избећи приступање Осовини? О чему сведочи хроника догађаја? И поред сталног паралелног притиска од стране Немачке и Совјетског савеза, и поред инсистирања британских и америчких емисара, земља је свим снагама покушавала да одоли и да остане неутрална. У октобру 1940. г. цар Борис је одбио захтев немачког министра спољних послова Јоахима фон Рибентропа да приступи Тројном пакту, исто као и предлог Мусолинија да се укључи у рат против Грчке „у замену за ослобођење бугарске западне Тракије и Егејске Македоније“. Новембра месеца исте године у Берлину совјетски комесар спољних послова Вјачеслав Михајлович Молотов покушао је да ступи у погодбу и да укључи СССР у Тројни пакт уколико добије сагласност Немачке да Бугарска уђе у совјетску сферу „гарантије безбедности“. Одмах после тог покушаја лично Хитлер је упутио Бугарској поновни позив да се придружи Осовини, али га је Цар Борис поново одбио. У исто доба Мађарска, Румунија и Словачка су поклекле притиску Берлина и приступиле Тројном пакту. Немачка војска је ушла у Румунију. Почетком 1941. г. ситуација је постала још напетија и било је сасвим јасно да је сада Немачкој било потребно да пређе кроз Бугарску како би пружала садејство италијанским трупама у Грчкој. На обали Дунава чекала је полумилионска немачка војска.
Бугарској није преостајало друго него да приступи Осовини или да буде окупирана и да да бројне жртве. Цар Борис III је имао два могућа решења. Једно је било да емигрира и препусти земљу вољи судбине. Друго је било да избегне окупацију са свим њеним последицама и да укључи бугарске јединице у рат. Због тога он је дао карт бланш Влади Богдана Филова да потпише у Бечу споразум о приступању Тројном пакту уз очување статуса „неучешћа земље у рату“. Иако је била савезник Немачке, Бугарска није прекинула своје дипломатске односе са Совјетским савезом и није послала трупе на Источни фронт. Чак и на последњем састанку са Хитлером, неколико дана после смрти цара Бориса под нејасним околностима, Филов је поново одбио да пошаље једну бугарску дивизију за учешће у војним дејствима на чему је инсистирао фирер.
Полумилионска бугарска војска се укључила у рат тек пошто је Бугарска прешла на страну Савезника у јесен 1944. г. Бугарска је у Другом светском рату дала око 32.500 жртава, ратујући са Немачком. И поред доприноса Бугарске армије, земља је остала у међународној изолацији и ушла је у совјетску сферу утицаја.
Превод: Александра Ливен
Фотографије: wikipedia.org
Друга Бугарска је израз који се користи за више хиљада Бугара протераних из домовине након просовјетског државног удара од 9. септембра 1944. године. Расејани по целом свету, они Бугарску носе у срцу, живе са успоменама на њену велику и бурну..
У једном свом писму Ђузепе Верди каже: „Не претерујте са подучавањем певача. Ако му је ђаво на леђима он и сам ће знати како да пева“. Као да је то рекао о Гени Димитровој – бугарској оперској диви која је интерпретацијама арија из његових опера..
„У школи сам стално имао слабе оцене, моје знање из бугарског језика и књижевности увек су оцењивали као задовољавајуће, а главни разлог за то је било то што никад нисам научио како да направим увод, разраду и закључак када је требало да напишем..