Зашто би једна британска породица дошла у Бугарску и тачније, у једно мало сеоце на североистоку Бугарске? Одговор гласи: да би остварила свој сан. У Уједињеној краљевини Клер Колтер и Крис Фентон-Томсон су живели у ритму уобичајене радне свакодневице, али то им није било довољно. Шта их је одвело у Бугарску сазнајемо из интервјуа са ствараоцима еко фарме и куће за госте „Мајчина душица” специјално за Радио Бугарску. „Желели смо другачији живот. У Енглеској смо се нас двоје бавили археологијом, али смо маштали да имамо своју властиту фарму. По доласку у Бугарску, место где смо се обрели било јесело Паламарца”, сећа се Крис. Паламарца је једно од бројних бугарских села, чије се становништво задњих деценија драстично смањује. Школа и обданиште су затворени због недостатка деце. Срећом, овдашња читаоница отворена далеке 1893. и даље функционише, а последњих неколико година ово место доживљава прави препород – који је у великој мери резултат залагања нових досељеника из Велике Британије.На почетку су Крис и Клер дошли да обиђу други британски пар, али им није требало много времена да се одлуче и купе свој посед који су обновили и претворили у еко фарму. Уједно већ другу годину имају и кућу за госте са пасторалним именом „Мајчина душица”.

-  Када смо дошли у Бугарску, претпостављали смо да ћемо обилазити земљу и радити на различитим пројектима, објашњава Клер. Али ево, обрели смо се овде и заљубили се у начин живота мештана. Импресионирала нас је чињеница да су традиционална занимања очувана, нарочито међу старијим женама, које све раде саме. Оне су нас, тако рећи, узеле под своје крило, односећи се према нама као према својој деци.Данас радимо заједнички са многим мештанима. Рецимо, Марија кува за наше госте, а Стефан нам помаже у одгоју стоке и води госте у шетњу околином.

Само у првој половини ове године кућа за госте „Мајчина душица” дочекала је туристе из Румуније, Француске, Немачке, Јапана, Чилеа, Велса, а летња сезона тек почиње. По чему се ова еко фарма разликује од других сличних фарми у Бугарској? Овде се рецимо свакодневно организују археолошке туре до објеката у околини, а њих није никако мало. Ево шта каже Крис:

- Моје занимање за бугарску археологију настало је кад смо дошли овде. У Енглеској сам био усредсређен на истраживање британских археолошких објеката. Међутим, овде сам се упознао са невероватним археолошким богатством ваше земље, нарочито на овом поднебљу. Без обзира што се у туристичким водичима најчешће говори о знаменитостима као што су Казанлачка гробница, или планина Родопи, ми смо кренули у изучавање археолошких објеката у нашем крају. Има их много – рецимо наслеђе Трачана у гробници крај села Свештари, пећински рељеф „Мадарски коњаник” и сл. Британски туристи воле да обиђу и руине из римског доба. Без обзира што је Британија такође била део Римског царства, код нас руине нису тако добро очуване као што је овде, рецимо у градовима Никополис ад Иструм и Абритус. Нашим гостима из Енглескеје занимљиво да се упознају и са споменицима из комунистичког доба, као што су ови крај Шумена.

Након двогодишњег боравка у Паламарци Крис и Клер већ течно говоре бугарски и осећају се делом сеоске заједнице. Крис чак свира на виолини у сеоском оркестру:

-  Свирам заједно са хармоникашем Димитром Тодоровим. Пре нашег доласка овде бугарска народна музика ми уопште није била позната. Међутим последњих година интересовање за њу на Западу стално расте. Зато смо проценили да би заиста вредело да људи из САД, Велике Британије или Западне Европе дођу овде са својим музичким инструментима и проведу бар недељу дана учећи се да свирају бугарске мелодије, а да крајем свог боравка сви скупа заједно свирају пред публиком.

То је наравно само једна од бројних атракција у које се гости "Мајчине душице" могу укључити овог лета. Радионица бугарске народне музике под руководством  Димитра Трифонова почиње рад крајем јула. Стално се организују и терапеутске реики радионице– Клер је сертифицирани инструктор за реики, затим предавања из области традиционалне обраде земље, кулинарства, јахања, шетње коњским таљигама, брање биљака, печурки и шумског воћа. Сезона се наставља до краја октобра. Изволите, придружите се! Треба само да пожелите да се утопите у свакодневицу једног бугарског села које се полако буди за нови живот.

Превела: Катарина Манолова

Фотографије: личнa архивa