Регионална сарадња на Балкану - само пре 20 година ова идеја је изгледала прилично утопијски. Државе региона биле су веома различите – било је чланица Варшавског уговора, као и чланица НАТО, Југославија је била лидер Покрета несврстаних, а Албанија је тонула у изолацији.

Оно што је било незамисливо јуче, данас је неопходност, каже у интервјуу за Радио Бугарска Љубомир Кјучуков – директор Института за економију и међународне односе:

„Старт регионалне сарадње догодио се у изузетно компликованој ситуацији – у време криза, ратова, распадања Југославије. На бугарску иницијативу, после 1996. године, када је у Софији сазвана Прва министарска конференција уз учешће министара спољних послова, почела је веома активна изградња мреже различитих структура за регионалну сарадњу. Почев од Процеса сарадње у ЈИЕ – организације, под чијим се политичким кровом налазе све те структуре, онда Савета за регионалну сарадњу, који је спона са ЕУ, различитих секторских организација, бизниса, медија, научних институција, па све до невладиног сектора. Практично добија реализацију нешто што у бугарском концепту звучи као „умрежавање мрежа на Балкану“. Мислим да је оно најважније што се од тада догађа управо осећање регионалне припадности. Јер већ имамо довољно разлога да тврдимо да је Балкан у политичком смислу те речи регион.“

У међувремену многе земље региона постале су чланице ЕУ и НАТО. То је ставило на дневни ред питање који ће бити следећи корак – можда формирање новог простора за сарадњу налик на Вишеградску групу коју су 1991. год. формирале три постсоцијалистичке државе из централне Европе - Пољска, Чехословачка и Мађарска. После „нежног развода“ Чешке и Словачке она је прерасла у Вишеградску четворку. За време премијерског састанка држава чланица у Кракову, 5. октобра 1991., дефинисано је пет приоритетних области заједничке сарадње: спољна политика, економија, саобраћај, животна средина и наука. Идеја о Вишеградској групи на Балкану не лансира се први пут у јавности. Без обзира што је веома рационална, она је још увек далеко од реалности.

„Ради се о процесима који се одвијају не на Балкану, него у Европи – каже Љубомир Кјучуков. Када говоримо о Б-5, или Балкану 5 - групи, која би се могла створити по узору Вишеградске четворке, имамо у виду земље које су истовремено чланице ЕУ и НАТО - Грчку, Словенију, Румунију, Бугарску, Хрватску. Свакако, оно што је важније, јесте да то не буде затворени, већ отворени формат, с обзиром на то да свака нова држава чланица ЕУ, уз потребну политичку вољу, требало би да аутоматски постане и члан групе Б-5. Без пријемних процедура и без права на вето које би ставила било која од земаља иницијатора.“

За чланство у групи Б-5 постоји један једини, притом јасно дефинисан критеријум који мора да испуни свака земља кандидаткиња – чланство у ЕУ и НАТО. Како активности Вишеградске четворке, тако и традиције вишестране сарадње у оквиру Процеса сарадње у југоисточној Европи, доказале су да је такав облик и могућ, и ефикасан. Група Б-5 може да постане платформа за консултације, координацију и сарадњу у оквиру ЕУ и уз поштовање њених принципа, а да заступа интересе држава учесница те платформе, као и свих осталих земаља Балкана и ЕУ у целини. Удруживање напора у области енергетике, инфраструктуре, екологије, саобраћаја, комуникација, културе где проблеми превазилазе границе појединих земаља, а ефикасна решења могу да буду пронађена на регионалном нивоу, а да све то буде у складу са националним карактеристикама и приоритетима сваке земље што ће допринети испуњењу заједничких циљева.

Формирањем групе Б-5 земље Балкана ће начинити битан корак ка унапређењу своје сарадње, или то ће бити прелазак са „сарадње у региону“ на „сарадњу за регион“. 1996. године Бугарска је одиграла кључну улогу у покретању и структурирању регионалне сарадње на Балкану. Можда је дошао тренутак да се размотри и начини следећи логични корак у доградњи архитектуре вишестране сарадње региона – формирање групе Б-5.

Превеле: Катарина Манолова, Ајтјан Делихјусеинова