Овога пута ћете преко прве репортаже коју је уживо емитовао Бугарски радио сазнати појединости о једном изузетно важном за нашу земљу догађају из далеке 1940. године, када је Краљевини Бугарској враћена јужна Добруџа:
Седмог септембра 1940. г. у румунском граду Крајови је потписан уговор који обавезује Румунију да Краљевини Бугарској врати јужну Добруџу.
Какво је у ствари то чувено Добруџанско питање које је настало после краја Руско-турског рата из 1877-1878. године. По првобитном Санстефанском мировном споразуму којим се утемељује и Трећа бугарска држава, северна Добруџа улази у границе Краљевине Румуније као својеврсна компензација за Бесарабију која је дошла под руску управу након 1812. После пораза Русије у Кримском рату, део јужне Бесарабије је уступљен османској вазалној Кнежевини Молдавији, а потом и Краљевини Румунији после уједињења Молдавије са Влашком 1862. чиме је утемељена и данашња Румунија. И после Сан Стефана, и за време разматрања Берлинског уговора румунска јавност и политичари су се изјашњавали против тог решења. Онда, како би надокнадила Румунији одузету јужну Бесарабију снагом Париског мировног уговора из 1856., Русија је предложила да северна Добруџа постане део Краљевине. Румуни одбацују руску идеју због чињенице да је са географског, економског и историјског угла Добруџа везана за Бугарску, насељена је претежно Бугарима, Турцима и Татарима што је може претворити у арену конфликата између Бугарске и Румуније. И поред тога Берлински уговор је окресао Бугарску за рачун њених суседа.
Први балкански рат је омогућио Румунији да извуче нову корист. Уследио је Други балкански рат и док је бугарска војска ратовала са својим бившим савезницима, Румуни су ушли у бугарске пределе. Тако је 1913. г. јужна Добруџа била припојена Румунији и остала у њеним пределима све до 1940. г. Тај се период карактерише сталним ванредним стањем и цензуром.
Тек прва ревизија Нејског мировног уговора – тзв. Солунски споразум из 1938. г., укинуо је војна ограничења која су наметнута Бугарској и дао шансу повратку одузете територије. После избијања Другог светског рата развој Добруџанског питања директно је зависио од промена у спољнополитичкој ситуацији у Европи. Пресудна је била 1940. када је на Западном фронту почела немачка офанзива. После притиска од стране Немачке и Италије, 7. септембра 1940. г. је потписан Уговор из Крајове, снагом којег је јужна Добруџа враћена Бугарској.
Тако су обновљене границе које су биле одређене у Берлинском уговору 1878. г. Предвиђена је и размена једнаког броја румунских колониста из јужне и Бугара из северне Добруџе коју је требало остварити у року од три месеца. Бугарима је било дозвољено да са собом узму само оно, што могу да носе, изузев злата. У јесен 1940. г. каравани камиона и таљига обилазили су јужну Добруџу и остављали у селима беспомоћне жене са малим бебама на рукама. Већина породица стигла је без икаквог намештаја, па чак и без ћебади. Али су након две-три године сиромаштва радни Добруџанци са Севера ступили на ноге.
Бугарска држава је била приморана да плати одштете у вредности од једне милијарде леја на име румунске својине у јужној Добруџи. Али неправедни са финансијске тачке гледишта услови нису били од значаја за Бугаре. А 21. септембра становништво Добруџе је са ентузијазмом дочекало бугарску војску што је запечатила и магнетофонска трака прве радио-репортаже.
Враћање јужне Добруџе с разлогом се сматра огромним успехом домаће дипломатије и потеза цара Бориса ІІІ. За време рата Бугарској је пошло за руком да у потпуности мирним средствима, без капи крви врати део своје територије. То је једино бугарско постигнуће - плод политике мирног ревизионизма између два светска рата. Управо та чињеница предодређује и очување јужне Добруџе у границама Бугарске после Другог светског рата, за разлику од Вардарске и Егејске Македоније и западне Тракије.
Превод: Александра Ливен
Фотографије: архива
Друга Бугарска је израз који се користи за више хиљада Бугара протераних из домовине након просовјетског државног удара од 9. септембра 1944. године. Расејани по целом свету, они Бугарску носе у срцу, живе са успоменама на њену велику и бурну..
У једном свом писму Ђузепе Верди каже: „Не претерујте са подучавањем певача. Ако му је ђаво на леђима он и сам ће знати како да пева“. Као да је то рекао о Гени Димитровој – бугарској оперској диви која је интерпретацијама арија из његових опера..
„У школи сам стално имао слабе оцене, моје знање из бугарског језика и књижевности увек су оцењивали као задовољавајуће, а главни разлог за то је било то што никад нисам научио како да направим увод, разраду и закључак када је требало да напишем..