Благовести спадају у Богородичине празнике, то је дан сећања на сусрет Девице Марије и архангела Гаврила, који јој је саопштио да ће благодаћу Светог Духа занети и родити спаситеља људског рода. Случајно или не, овај празник пада одмах после доласка астрономског пролећа, па се тако зачеће Божијег детета повезује са обнављањем природе, са идејом о новом животу и новом почетку. Према народној традицији, ујутру на дан Благовести чисти се кућа, сади се поврће како би било укусније, то је дан када се девојчицама пробуше уши како би ранице не биле преболне и како би се брзо залечиле. Верује се такође да се тада из топлијих крајева враћају роде и ласте, да кукавице почињу да кукају. Зато је требало да на тај дан човек изађе из куће сит и са новцем у џепу – онако како те кукавица затече на Благовести, тако ће ићи целе године.

Чудо безгрешног зачећа са којим је повезан празник Благовести, разбуктава уобразиљу народа. Многи фолклорни текстови покушавају да нађу одговор на питање како је могуће да Богородица остане девица и након порођаја. У легендама и песмама се казује да је она помирисавши неки лепи цвет занела, захваљујући његовој слаткој ароми. На многим иконама арханђео Гаврило се приликом Благовештења представља са белим крином у руци како стоји пред Пресветом Девом Маријом. Према другим казивањима цвеће није било љиљан (како се у народу зове крин), већ босиљак, посебно омиљен и цењен због своје ароме у бугарском фолклору. Верује се да се помоћу њега могу истеривати нечисте силе, сматра се такође и Христовим цвећем.  Понегде се наводи да је поникао на гробу Христа као небеско знамење. Зато се по традицији на Благовести сеје босиљак како би био миомирисан и поседовао већу моћ истеривања злих духова. Према другом казивању Девица Марија је занела тако што је угризла јабуку или пак прогутала алмаз (брилијант), а син јој се родио изашавши из њеног ребра, па је тако она и после порођаја остала девица.

На многим богослужбеним делима сликарства Пресвета Богородица је приказана како преде за време Благовештења. Занимљиво је што она једном руком извлачи нит из повесма не служећи се преслицом или коловратом. То је прастара техника предења која је ту и тамо сачувана и у данашњим данима. Овај сиже везан је за апокрифску причу према којој су свештеници у Јерусалимском храму решили да невиним девицама из племских родова повере израду завесе за храм Божији. Међу изабраницама нашла се и Марија којој је припала пређа пурпурне боје – симбол  њеног царског статуса, а такође и њеног будућег сина. Управо док је упредала нити ове пурпурне пређе пред њом се створио анђео који јој је донео благу вест. Тумачи хришћанских симбола ову пурпурну завесу повезују са Христовом телом, замишљаним као завесу коју мајка припрема за свог сина – Божији син облачи ту завесу и тако се оваплоћује као човек на земљи.

Према наводима научника, предење и ткање су типично женски радови који заузимају посебно место у митологији и фолклору многих народа. Док преде, плете или ткаје, Богиња Мајка ствара свет – она распреда нит живота налик на пупчаницу која везује мајку и детета. Као предиље су у грчкој митологији приказиване три мојре (богиње усуда). Оне донекле подсећају на Суђенице у словенском фолклору које одређују судбину новорођеног детета. Према легендама предиља је била и прамајка човечанства Ева. Да постане таква Бог јој је досудио после праочинског греха и отеривања из Раја. Предење и вуна играју битну улогу и у неким од најглавнијих обреда Бугара. Рецимо преде невеста када први пут прекорачује праг свог новог дома. За време зимских кукерских игара једна од најпопуларнијих јунакиња је тако звана баба или невеста која изводи ритуалну свадбу или порођај. Друга важна фигура везана за пролеће и плодност, баба Марта, доноси мартенице које је начинила од упредене беле и црвене вуне. Једна необична фреска у манастиру код села Осеновлак, у Софијском крају приказује призор Благовештења са мартеницом. Изнад Пресвете Богородице која смирено клечи док прима благу вест скрштених руку, исписана је мартеница. Она се спушта над Девицу и додирује је, заједно са зраком светлости, који допире из Светог Духа. Тако се фолклорна традиција преплиће са хришћанским сижеом да би „објаснила“ чудо безгрешног зачећа.

Превела: Ана Андрејева